Sezan – Život je strašan

“Život je strašan”. Upravo je tako govorio. I to je sada već poznata izjava. Neko je zna, prepoznaje i pripisuje njenom pravom vlasniku: Polu Sezanu.

Paul Cézanne

Zašto, koje mesto u njegovom životu ima jedna ovakva rečenica, koju ona važnost ima, budući da ju je on često ponavljao malobrojnim ljudima koji su ga okruživali?

On je uvek živeo u svom slikarstvu, u stalnoj potrazi koja ga je dovela čak dotle da posumnja u samo slikarstvo. Istinska i prava patnja, potraga u ostvarenju njegovog dela: naslikati čitav svet, čitavo postojanje, život. A u isto vreme svest da te život, svakodnevna realnost odnosi.

Znao je, osećao, da je život pun strahova, slabosti, da je njegov život pun strahova i slabosti. Njegov, kao i bilo koji drugi, ali on je slikao. Pokazao je svakome ko je želeo da vidi njegove slike, čitav svet, čitavo postojanje.

Strašan jer ti ne ostavlja mogućnost da biraš, jer te stavlja pred mnogobrojne izbore i nikad ne možeš znati koji je onaj pravi. Jer te život stavlja pred postojanje koje je za jednog čoveka nešto nesavladivo.

Ali tu je i onaj zarez koji pomalo razdvaja strahove, bivanje zastrašujućim, i postavlja sve sa nekom vrstom neučestvovanja. U taj zarez se smestio Sezan, između straha i života: na grebenu.

Taj zarez kao da je njegova slika okačena između svih strahova umetnika i njegovog sopstvenog života, sačinjenog od umetnosti. Naposletku, tu je život, život koji smo svi prinuđeni da živimo, onaj koji nas postavlja pred strahove i užase, pred postojanje. I upravo je život predmet umetnosti. Predmet onoga što je Sezan pokušavao da razotkrije ljudima.

Život bi trebalo da bude akumuliranje slojeva novih vizija, novih pojedinosti, novih senzacija, koje nam svaki objekat, svaki trenutak našeg života nudi.

Uzrok Sezanovog nemira je u ovom neprestanom insistiranju na potrazi, na ponovnim pokušajima, na gledanju iznova i iznova, na odlaženju u dubine stvari ne bivajući nikada siguran da si pronašao njihovu krajnju suštinu.

Njegova apsolutna potreba da ostaje na tim stvarima sa kojima se isprepletao u tako bliskom odnosu, što ga svaki sledeći put odvodi sve više u dubinu. Takav je i njegov život, u kome nema događaja, značajnih promena, i koji izražava njegovu potrebu da prati i da odlučuje ono što je važno za njega, a ne ono što je bolje i ispravno i ugodnije. Ali njegovo ostajanje u ovoj dimenziji proizvodilo je u njemu najjaču moguću senzaciju za jedno ljudsko biće.

Sezanova ogromna moralna svest vodila ga je ka shvatanju da je neophodno držati u sebi i prigrliti svaki put sve, što je bio napor i beskrajno strpljenje.

Nije žurio. Čekao je satima, sakriven kao gušter, da svetlost promeni ugao nad obroncima planine, pažljivo je pratio lagane i veličanstvene promene prirode. Video je kako voda nagriza kamenje šljunkovite obale reke, kako vetar uglačava stenje duvajući kroz pukotine, kako se drveće povija i odoleva vrtlozima uragana.....

Svojim načinom slikanja želeo je da podražava same procese prirode.

Neobjektivnost ga je ozlojeđivala. Kao što ga je ozlojeđivala beda jedne kulture koja je sve više pažnje poklanjala sentimentalnim, psihološkim i emotivnim impulsima pojedinca.

Za njega je uloga umetnika bila da bude referentna tačka za život svih ljudi.

Kako su godine prolazile slikarstvo je postajalo pravi moralni čin. Koji se nije zasnivao na iznenadnim intuicijama. Naprotiv, išao je sporim i teškim koracima, stalno pokušavajući, neprestano iznova probajući.

Svojom konstruktivnom svešću nastojao je svaki put da zaustavi navalu prirodnog i instinktivnog osećanja. Osećaj da postoji nešto s druge strane (s druge strane onoga što je nama dostižno) i osećaj da ostajemo sa ove strane. To je bio njegov nemir. Nikad razrešeno i nerazrešivo nespokojstvo duha umirivalo se unutar ogromnog daha prirode, koji je on uspevao da uhvati, u tom nesmirenom nemirnom osluškivanju.

30 godina provedenih pred “stvarima” sa opsesijom “realizacije”. Odnosno, učiniti stvarnim u formi ono što nam se daje tako fragmentarno, nejasno, prolazno.

Realizacija je iskustvo koje vodi do istinitosti stvari.

Ne može se niti se sme dozvoliti neuspeh pred zadatkom da se učini stvarnim nedokučivi život.

I Sezan se uvek vraćao svom poslu. Svojoj Sainte-Victoire “neopisivoj u hiljadama svojih zadataka” (da bi je otkrio u celosti i učinio stvarnom kao celinu).

Tu bi seo i slikao. Nemiran, u želji da požuri, pre nego što ona nestane. Sve se menja i transformiše. Samo rad ostaje. Rad koji mora da uhvati promenu i nestajanje.

Planina Sainte-Victoire je kao metafora života. Njegova realizacija je u tome da se uhvati njegova istina.

Sezanova umetnost nastaje iz odnosa sa prirodom, manje direktnog od odnosa koji su imali impresionisti, manje instinktivnog, a više meditativnog i dubokog. On ne može da zamisli slikarstvo van ovog odnosa; čitavo njegovo delo je zapravo dijalog sa stvarima, mrtvim prirodama i pejzažima, objektima u kojima je pokušavao da dokuči tajnu kroz časove kontemplacije u samoći.

U svetu, prirode ili čoveka, na Sezanovim slikama iz njegovog zrelog perioda ne izbija ni tračak subjektivnosti. Tu su samo stvari. “Sezan – piše Merleau-Ponty – otkriva osnov neljudske prirode u koju se čovek smešta. Eto zašto su njegovi likovi tako čudni i kao da su viđeni od strane nekog bića druge vrste. Pejzaž je bez vetra, voda jezera Annecy je nepomična, predmeti zaleđeni u oklevanju kao na samom početku zemlje.

To je svet bez prisnosti, u kome se on ne oseća dobro, koji zabranjuje svaki izliv čovečnosti. Slikarstvo čini nečovečnim čak i kada predstavlja ljudsko lice. Sezan je govorio da ljudsko lice treba slikati kao predmet. Za ovog slikara moguća je samo jedna emocija, osećanje otuđenosti, i samo jedan lirizam: lirizam postojanja koje se odvija uvek iz početka.”

Sezan se posvećuje proučavanju spoljašnjeg izgleda stvari. Širio je oči: odričući se svoje optičke interpretacije sveta, puštao je da stvari prodiru u njega, da ga osvoje. Ali svet koji onda rezultira sa njegovog platna je svet iz koga je se subjektivnost – vizuelne navike, perceptivna prilagođavanja i evropska slikarska tradicija- čini se isključenaom, ili, kao što bi rekao Merleau-Ponty, stavljenaom u zagradu. On čini epoché u odnosu na subjektivnu istoriju gledanja.

Bernard, njegov učenik i prijatelj, kaže:

Jednog dana, jednog popodneva u kome je duvao maestral, ja i moj prijatelj Xavier de Magallon došli smo mu u iznenadnu posetu, misleći da ne radi. Zatekli smo ga kako udara nogom u stenu, sa stisnutim pesnicama, i plače kao dete pred svojim iscepanim platnom koje je odneo udar vetra. Odmah smo požurili da ga spasimo iz žbunja u šupljini stene: “Ostavite ga tamo, ostavite ga, vikao je...Bio sam nadomak izraza, ovog puta...bila je dobra, bila je dobra... Ali ne mora da uspe. Ne. Ne. ... Pustite”.Veličanstveni pejzaž u kome se sijala Sainte-Victoire iznad plavičastih uvala, sveža, nežna i blistava. Videli smo delove platna koje je pocepao vetar, crveni mermer, borove, okićeno brdo, intenzivno nebo...

U poređenju sa samom prirodom, bilo je to podjednako remek-delo. Sezan je izbečenih očiju, gledao zajedno sa nama. Neobuzdan gnev, ludilo, nismo znali šta je preovladavalo. Uputio se ka slici, uzeo je, iscepao, bacio na stenje, kidao je udarcima cipele, gazio. Onda se skrušeno srušio na zemlju, i okrenuvši se sa stisnutom pesnicom ka nama, kao da smo mi odgovorni: “Odlazite, ostavite me na miru...”

I, skriveni iza borova, više od sat vremena smo ga slušali kako plače kao dete. Nije želeo više da ustane...”

Seminar - “Život protagoniste”

Dragi prijatelji i kolege, 

Pozivamo vas na dvodnevni seminar pod nazivom “Život protagoniste”, koji će se održati 4. i 6. oktobra u Beogradu, u okviru događaja “Dani Asocijacije Aletheia u Beogradu i Novom Sadu”.

...

Protagonista je neko ko, u bilo kojoj oblasti, umetničkoj, profesionalnoj, egzistencijalnoj, u odnosima sa drugima, odlučuje o sopstvenim ciljevima i ide sa snagom, odgovornošću i potpunom verom u sebe, ka realizaciji sopstvenog života. Života koji može i treba da se vidi, u svakoj prilici, kao izazov i mogućnost za samorealizaciju.

Ovi susreti u teorijsko-eksplikativnoj formi, imaju za cilj upoznavanje sa konkretnim koracima i sadržajem ličnog rada na procesu “uzdizanja” ka izuzetnosti i veličini.

Niz Ličnih sposobnosti vezanih za sopstveni karakter i energiju; Stil vezan za imidž i sposobnost Komunikacije; Lični uticaj vezan za sopstveno ubeđenje i sposobnost uveravanja, čine suštinske komponente ove figure koja se stavlja u “pobedničku” poziciju u odnosu na Život.

Protagonista je neko ko zauzima važno mesto u svakoj oblasti u kojoj deluje, on je u stanju da bude gospodar svakog događaja u kome učestvuje, i daje svoj pečat u kontekstu u kome radi i živi.

Massimo Giannetti

...

Par reči preporuke Ansambla Miraž

Seminar “Život protagoniste”, posvećen je pitanju kako preuzeti aktivnu ulogu u životu, kreirajući ga u svakom trenutku. Da bi ovo bilo moguće potrebno je raditi na unapređenju sposobnosti koje svako od nas kao ljudsko biće poseduje. Koje su sposobnosti koje koristim u svom svakodnevnom životu? Da li ih koristim na pravi način? Da li ih koristim u njihovoj punoj mogućnosti? Koje sposobnosti treba da osnažim?

Naša grupa “Ansambl Miraž” je krajem avgusta ove godine, prisustvovala seminaru u centru Asocijacije Aletheia, u Milanu. Po nama, seminar pruža neophodnu bazu za rad na sebi, počevši od onog naizgled osnovnog, ali istovremeno i najvišeg: kako odrediti sopstvene ciljeve u životu, kako kratkoročne (narednih pet, deset godina), tako i one na “duge staze”; kako kreirati plan koji će nam pomoći u ostvarenju tih ciljeva; kako napraviti konkretan program za sprovođenje plana.

Seminar na vrlo detaljan i konkretan način odgovara na pitanja kako se povezati sa svojim idealima, suštinskim potrebama, i kako ih staviti u odnos sa realnošću; kako osvestiti da postoji razlika između onoga što mislimo da emitujemo u svom okruženju od onoga što je zaista vidljivo, tj. kako nas drugi percipiraju; koji su to aspekti na kojima moramo raditi ukoliko želimo da obistinimo svoj ideal, i na koji način to da činimo; kako korak po korak, svojom odlučnošću da kreiramo sopstvenu liniju života, a ne da budemo nošeni isuviše jakom realnošću koja nas okružuje.

Protagonista ne živi sam, već se kreće među ljudima, stimulišući ih i podstičući na kreiranje sopstvenih vizija. Stoga seminar preporučujemo i grupama (prijateljskim, profesionalnim, porodičnim...), jer ovaj rad govori o tome koliko je važno da svaki član grupe pre suočenja sa vizijom i potrebama grupe mora osvestiti svoje lične, mora biti protagonista sopstvenog života kako bi sama grupa bila jaka i sastavljena od pojedinaca čiji su lični ciljevi koherentni ciljevima grupe.

Ovaj rad najsrdačnije preporučujemo individuama, bez obzira na oblast delatnosti, koje se pronalaze u ideji da smo mi ti koji moramo biti protagonisti svog života, na svim planovima, u svakom trenutku.

....

Seminar u formi predavanja vodiće Asocijacija Aletheia (nekadašnji Specchi e memorie),

u petak 4. oktobra od 18:00 – 20:30, i u nedelju 6. oktobra od 11:00 – 13:30 u Beogradu. 

Tačno mesto događanja biće uskoro objavljeno. 

Seminar će se održati na engleskom jeziku.  

Otvorena prijava do 23. septembra na: 

e-mail: ansambl.miraz@gmail.com, ili putem telefona: 062/300 180, 064/ 649 3550

Broj mesta ograničen. 

Cena seminara 25 eura

....
* Uskoro više informacija o celokupnom događaju DANI ASOCIJACIJE ALETHEIA U BEOGRADU I NOVOM SADU

....
U POSTU ISPOD MOŽETE PROČITATI NEŠTO VIŠE O SADRŽAJU SEMINARA

Lider kao protagonista

Lična moć sastoji se u tome da uzmemo svoj život pod ruku i da ga vodimo ka ciljevima koje smo mi sami odlučili.
Mnogi nisu nikada razmišljali o svojoj ličnoj moći. Oni žive kao „uspavane lepotice“ čekajući da život odluči šta će sa njima da uradi.

Medicina je, istražujući različite tipove sna, prepoznala dva tipa sna lične moći. Onaj najteži i najštetniji je “san 4. stadijuma”.
Spavači 4. stepena su oni koji se svesno stavljaju u situaciju nekoga ko se povinuje životu, a da i ne razmišljaju o drugim alternativama osim da ga prihvate onakvog kakvim se predstavlja (kao i to kakvi su), koji veruju vestima iz novina i reklamama, koji igraju loto, koji se razboljevaju svaki put kada se pojavi talas gripa.
Oni sede na istoj obali reke godinama, dok ih život živi, a preko njih prelaze događaji.
I ne znaju da umiru po malo svakog dana uludo trošeći svoju moć i mogućnost, a da nisu ni živeli. Manje teška, ali surovija, je situacija “uznemirenih spavača”, onih koji pripadaju 1. stadijumu. Oni imaju onaj dobro poznati “trzaj spavača”. Sa trenucima iznenadne lucidne budnosti u kojima shvate da postoji jedan intenzivan i interesantan način života, i tokom kojih se, ako su mirni, osećaju jakima.
Shvataju da imaju snagu koju mogu da izraze, ali ih ideja o pripremi za akciju, o tome da moraju da se pokrenu, da moraju da izaberu sebi saputnike, koči i zaustavlja.
“A ako ipak ne vredi? I šta će reći drugi? A ako ispadnem smešan? A ako povredim sebe? A ako budem patio?” I eto straha koji dolazi prerušen u zdrav razum, opreznost, sposobnost zadovoljenja. “Možda moj život, na kraju krajeva, i nije tako loš. Ko je zadovoljan on uživa”

Stoga želim i moram da se obratim onima koji su budni i svesni, koji žele da potvrde i primene svoju duhovnu moć i da pojačaju sopstveno angažovanje i zadovoljstvo življenja praktikujući je.

Treba izabrati način življenja, svest o sebi, učestvovanje u odnosima sa drugima, koji nam nude mogućnost da imamo veru u sebe, da budemo poštovani, da budemo lideri, da imamo uspeha u onome što želimo da radimo.

POSTATI PROTAGONISTA SOPSTVENOG ŽIVOTA

Ako imamo pozorišnog iskustva, morali bismo da znamo šta znači reč “protagonista”. Od grčkog “protos” što znači prvi. Protagonista-lider zauzima centralno mesto na bilo kom polju, on je u centru svakog događaja, on daje svoj pečat u kontekstu u kome radi i živi.
Uvek je popularan u okruženju u kome živi, a ono ga prepoznaje kao vrednog velike pažnje.

PROTAGONISTI

Oni kao da su odlučili, svesno ili ne, da preuzmu odgovornost za to da budu živi i stoga da postupaju na način koji vodi ka samorealizaciji, i u malim akcijama, i u važnim odlukama.
Kada prihvate ili kada moraju da urade nešto što im se ne dopada ili primete da imaju neku bolest, ne ostaju nad tim bolom niti se mire sa sudbinom, već se brzo i lucidno organizuju kako bi modifikovali situaciju i kako bi se, što je manje moguće, povlačili pred životom.

Poštovanje sebe dolazi pre poštovanja od strane drugih. Ali to nije egoizam. Radi se o dostojanstvu, nezavisnosti, autonomiji (autos e nomos = upravljaj samim sobom). I može da se pojavi, zavisno od osobe: blago odvajanje, prostor između nje i drugih ali, iznad svega, prihvatanje i biranje samoće, ne kao utočišta u sebi samom, već kao mesta izvora života i duhovnog obnavljanja.
Protagonisti-lideri rado bivaju sa drugima, društveni su i privlačni, skoro uvek harizmatični (lični uticaj ili harizma), ali osećaju kao nešto nužno, potrebu da povremeno ostanu sami, da budu sa samima sobom, da promišljaju (misle), da sami organizuju sopstvenu energiju. (Sposobnost upravljanja sopstvenim izvorima energije: fizičkom, mentalnom, senzualnom, emotivnom).

Upravo je energija njihova osnovna karakteristika. Energija sa 4 “E”.
“Energy” : imati energiju
“Energize”: sposobnost da se energija prenese drugima
“Edge”: volja, htenje, želja, za pobedom
“Execute”: odluka da se dela

Nekada se mislilo da je “znanje” ono što pravi stratešku razliku među ljudima. Ono je i dalje fundamentalno. Ali ono se može steći učenjem, specijalizacija može da se kupi. Samo je lična energija tu uvek. I nalazi se samo u pojedincu. Ali je treba probuditi. A spavači to ne znaju, ili nemaju impuls da je koriste. Lider ima.

Energična osoba proizvodi vrednost, koja se prevodi u moć. I upravo je moć druga svest koja lidera razlikuje od drugih. Moć u svoja tri oblika korišćenja: snaga, potencijal i potenciranje.
Snaga označava osećaj mogućnosti, snage koja se koristi u sadašnjosti, broj obrtaja motora dok je u pokretu. Energiju akcije.
Potencijal označava energiju u rezervi, akumulirani naboj, unutrašnji projekat, ciljeve koje treba dostići, koji još nisu sprovedeni. Ljudski potencijal lidera je samopodsticajnog tipa: on je fokusiran na volju da se živi i da se realizuje.
Potenciranje određuje transformaciju potencijala i obrnuto; menjanje i poboljšanje svog delanja kroz angažovanost i izražavanje sopstvenih unutrašnjih resursa.
Ljudi postižu potenciranje kada ulažu napor da poboljšaju svoje reakcije ili da povećaju svoja znanja i svoje kapacitete. Potenciranje se često odigrava zahvaljujući intervenciji drugih ljudi koji stimulišu, ukazuju na načine, na puteve poboljšanja početnih karakteristika. To je zadatak roditelja, edukatora, šefova, učitelja, trenera.

Lider potencira sam sebe, instinktivno, zato što se zabavlja i realizuje sebe kroz neprestane izazove u odnosu na sopstvene limite.
Messner, koji se prvi popeo na 8000m, kada je pao i više nije mogao da planinari, postao je istraživač: “Za mene živeti znači ići preko. Svaki dan je nova polazna tačka.” 
Za lidera ne postoji limit koji je nepomičan i nepremostiv, ni na jednom polju.
Svaki postignuti rezultat postaje potvrda da je bilo moguće i pretvara se u novu polaznu tačku. Izazov je uvek spram nas samih pre nego spram bilo koga drugog.

Nisu uspeh ili popularnost ti koji opravdavaju uloženi trud i izdržljivost lidera u samopojačavanju. Ono što ga pokreće je upravo koncept “moći”: mogućnost i snaga na raspolaganju, kreiranje novih realnosti, uticaj na one postojeće (protagonista).

(Sa seminara Kulturno-umetničke asocijacije Aletheia “Lider kao protagonista” održanog od 25. avgusta do 1. septembra 2013.)

Konačnost, sredstvo slobode

Kada se govori o smrti, mogu se videti najčudniji gestovi, kao i najarhaičnije i, bez sumnje, najkomičnije zaštite od uroka.
Kako govoriti o smrti, a da ljudi ne pobegnu? A i zašto govoriti o tome? “Zar se ne može govoriti o nekim veselijim i laganijim stvarima?” Koja je svrha govoriti o smrti?

Neko kaže: “Da je se ne bismo više plašili”. Ali ne kada ona dođe, već tokom čitavog našeg života, tokom kog nam ova misao oduzima dobar deo slobode. Kako možemo da govorimo o slobodi, ako nismo slobodni da mislimo i govorimo o nečem tako krucijalnom za život, kao što je smrt?
Ovo uklanjanje smrti iz naših misli i razgovora, pronalazi moguće opravdanje u odsustvu slika smrti. Ne smrti generalno. Time nas bombarduju, već sopstvene smrti.
Cacciari bi rekao: “U ovome je izvorni skandal: što ne možemo da govorimo o sopstvenoj smrti”.
Mi poznajemo i sve tehnike utehe.

Bista Epicurus-a

Čak i filozofija, sa Epicurus-om: “Kada smrti bude, mene neće biti. A dok ja postojim, smrti nema”.
Nije moguće imati predstavu smrti. Ne možemo je ispuniti svojim ja. Giorgio Pigafetta govori o smrti kao “najpraznijoj od svih slika”.
Ako ne mogu da govorim o smrtibudući da nemam neku njenu sliku, mogu da govorim o umiranju. Ne govorim o smrti kao činjenici, koja najpraznija od svih slika. Već o umiranju kao “aktivnoj reči”. Kao akciji. Mogu reći: Ja sam onaj koji umire.
Filozofija ima mnogo toga da kaže o umiranju. Šta radim govoreći? Postavljam teze, negiram, negiranje nije karakteristično za razmišljanje. Ali šta je negiranje? Zar nije promena? Zar ne postoji onda neprestano umiranje nečega u meni?
Smrt, umiranje je činjenica koja nas se tiče.

Zar umiranje nije implicirano u svakom gestu slobode? Šta se dešava u razmišljanju o smrti? Mogli bismo razmišljati o njoj kao da smo slobodni od svake uslovljenosti. Dakle, i ovde nailazimo na slobodu: tu je smrt, koja nas oslobađa.
Hegel kaže: “Smrt je kao kretanje vetra koji spasava postojanje od truljenja”.Umreti pobedonosno. Biti sposoban umreti (Nietzsche). Kao izraz naše volje. Moći umreti.
Izbegavanje suočavanja sa mogućnošću umiranja znači izbegavanje suočavanja sa životom. Sposobnost umiranja. Čak i kod Fauerbach-a. Misliti smrt kao jedna naša sposobnost. Nijedna druga životinja nema sposobnost umiranja.
Pigafetta govori o pesnicima. Valery: kroz meditaciju doći do toga da možemo da kažemo: “Učinio sam što sam morao”. Umreti dobro. Kalos, to jest lepo. Umreti ostvaren, zadovoljan. Antigona: “Umirem kalos”. Biti sposoban za ovakvo umiranje.
Ovo je suprotno smrti Ivana Iliča, od Tolstoj-a. On kaže na kraju: “Ovo je neki tuđi život”. Ne može da kaže kalos. “Moj život je bio smrt (u životu) i sad krepam”.

Valery je mislio na završeno delo. Opus, savršen. Ali postoji li samo ovo aristokratsko značenje?

U generalnijem smislu sopstveni život treba videti kao jedno delo, čiji je smrt dostojan završetak. Ne treba da o toj krajnjoj tački života, već u svakom trenutku života, da osetimo taj trenutak (trenutak = ovde sam). Učini da svaki sadašnji trenutak bude trenutak, koji kao da je tvoj poslednji. Anticipiraj to ostvarenje kao da je poslednje. Poslednji trenutak.

Martin Heidegger

Ovo nalazimo kod Heidegger-a. Biće i Vreme. Bivstvovanje ka smrti. Promišljati u svakom trenutku krajnju mogućnost smrti. I ako živim autentično moram u svakom trenutku misliti krajnju mogućnost, onu u kojoj je svaka mogućnost oduzeta.
Ali može se reći: “Da, ali u sadašnjem trenutku u kome ja anticipiram svoju krajnju mogućnost, moram u svakom trenutku da se bavim sobom. Moram u potpunosti da odgovorim u svakom trenutku na veliko eshatološko pitanje”. Eshatologija kao veza sa krajnjim očekivanjima čoveka, može imati značajan uticaj na viziju sveta i na svakodnevno ponašanje.

U svakom trenutku. Učini svaki trenutak svog života trenutkom. Poslednjim trenutkom. U kome je potpunost. Dakle, nemoj samo da prihvataš sopstvenu konačnost. Kao što Heidegger kaže. Već takođe oseti odgovornost svakog trenutka kako bi odgovorio na potpunost sopstvenog života.

Mali moralni ogledi Đakoma Leopardija

http://www.youtube.com/watch?feature=player_embedded&v=Rj1VPPSBysM

“I veruj mi, dragi prijatelju: nema te nedaće u životu, tog beznadežja, osećanja ništavnosti stvari, te bezvrednosti nastojanja, usamljenosti ljudske; nema te omraze na svet, i na samog sebe, koje mogu biti dugotrajne. Premda su ova duševna stanja mnogo razumnija od njihovih suprotnosti, koje su za uzvrat nerazumne. Međutim, uza sve to, posle kraćeg vremena, nakon manje telesne izmene, malo-pomalo, a često i u jednom trenu, iz najmanje mogućih i jedva primetnih razloga, iznova oživljuje želja za životom, rađa se ova ili ona nova nada. A ovo je dovoljno da neku osobu, natera da istraje u životu i produži tim putem, kao što to drugi i čine: jer to osećanje je, ono što nama upravlja, a ne razum (…)

A život je nešto od tako malog značaja, da čovek ne bi trebalo da se previše brine niti da ga sačuva, niti da ga napušta (…) Daj da živimo, prijatelju moj, tešeći se uzajamno: ne odbacujmo da ponesemo onaj deo nedaća naše vrste koji nam je usud dodelio. Postarajmo se da jedan drugom pravimo društvo; i nastavimo da se međusobno ohrabrujemo, da se uzajamno podržavamo; ne bismo li tako na najbolji način ispunili ovaj naš mučni život.”

Đakomo Leopardi, Razgovor Plotinov sa Porfirijem

Devinske elegije - Blagi dah ka beskonačnom

Hladno zimsko jutro, jedan čovek korača napolju, na otvorenom, duž stenovite obale. Stoji tamo, u suštoj samoći. Iznenada čuje jedan misteriozni unutrašnji glas, koji se meša sa hukom) vode i vetra:

“Ko bi, dа kriknem, ko bi me čuo iz četа
аnđeoskih? pа čаk i dа me nenаdno
privine neki nа srce: iščileo jа bih
od njegovog snаžnijeg bićа.”

(Rajner Marija Rilke)

Krik jednog čoveka, krik koji govori osećanja malenosti, pred misterijom svekolikog postojanja. Osećaj užasa. Tragično otkriće prolaznosti sveta. Duboka spoznaja ljudskog stanja, lebdi u praznini, kratkotrajno pojavljivanje svake zemaljske stvari. Život se čini nemogućim.
Čovek traži, svojim krikom, nekoga, nešto trajno pokraj čega bi mogao da ostane. Pokušava s anđelima, ali primećuje odmah da to nije moguće. Niko ga neće čuti. Previše su daleko, previše veliki i previše jaki.

Anđeo je lep, on je lepota;
Ali “štа je lepotа 
аko ne sаm početаk strаšnogа, koji smo tаmаn
još kаdri dа podnesemo, pа mu se tol’ko
divimo sаmo zаto što s nehаjnim prezirom neće dа nаs rаzori.”

Odmah iznad lepote nalazi se jedna istina prevelika za nas, jedno zastrašujuće znanje.

I tako krik zamire i postaje potmuli jecaj. Koga onda možemo pozvati u istinsko, umirujuće zajedništvo?

“Ne аnđele, ne (ni druge) ljude” svako je obuzet svojom nužnošću življenja.
Možda životinje?

Ali “i dovitljive zveri primećuju već
dа nismo pouzdаni niti kаo kod kuće
u tumаčenom svetu.”, svetu koji smo zatekli, u kome je svakoj stvari već dato značenje.

“Ostаje nаm moždа
poneko drvo nа obronku, dа gа viđаmo
svаkogа dаnа; jučerаšnjа ostаje ulicа
i rаzmаženа vernost neke nаvike,
kojoj se svide s nаmа, te uz nаs ostаde.”

Šta nam još preostaje?

Noć, vreme iščekivanja, sa svojim “vetrom punim svetskog prostranstva”, koji nam međutim na kraju razjeda lice. Sva velika predskazanja koja noć priziva, obećanja da nam može reći u svojoj tišini, nešto istinito i duboko o nama samima. Sva neispunjena obećanja.

Možda ljubavnici, u noći, uspevaju da osete potpuno zajedništvo, zavaravaju se da mogu da pronađu utočište jedno u drugome, ali zapravo, samo prikrivaju jedno od drugog svoje ljudsko stanje. I konačno, čak i najintimniji zagrljaj ostaje prazan.

“To ti još nije znаno? Bаci iz ruku prаzninu”
Raširi ruke i pridodaj svoju prazninu svetskom prostoru, koji ćeš osetiti još prostranijim, ali i prisnijim. A šta je to što nas vezuje za svet?

“Dа, prolećimа si bio potrebаn.
...................ili ti se
dok si krаj otvorenog prozorа prolаzio
podаvаlа violinа.”

(“Devinske Elegije")

Možda svet želi da ga uočimo. Ali ti to ne primećuješ. Previše si “rasejan usled očekivanja”nečega za sebe samog. Ljubavnice, ljubavnika. Ali sve i da dođe to što očekuješ, gde misliš da ga ugostiš? Ti nemaš dom u svom biću ni za šta i ni za koga. Nemaš istinski unutrašnji prostor, a misli dolaze i odlaze, i ne zadržavaju se.

Da li postoji neko ko ima ovaj unutrašnji prostor, ovaj dom?
Možda ljubavnice, ali one napuštene, koje su svoju neuzvraćenu ljubav držale netaknutom u svom srcu. One jesu, iz najstarijeg bola ljubavi, naučile nešto o istinskom smislu postojanja.

Vreme je da se nauči, neodložno je, jer odlučuje o našem životu. Ali ta ljubav, usmerena sva ka jednom čoveku, mora da može da se usmeri ka čitavoj realnosti.

“Glаsovi, glаsovi. Slušаj, srce......., 
slušаj ono što struji,
neprekidnu vest koju tišinа stvаrа.”

Bivati u stanju slušanja, ne zatvoreni u sebi, već otvoreni da čujemo ono što u tišini govori. U tišini nam neme stvari govore.
Toj izvornoj tišini, koja “sаd šumori od onih mlаdih mrtvаcа k tebi”

Te smrti koje imaju “nepravde privid” jer nisu mogle da ispune svoje postojanje.

“Doistа, čudno je više ne živeti nа zemlji,
ružаmа i drugim
predmetimа što su prepuni obećаnjа
ne pridаvаti znаčаj budućnosti ljudske;
pа čаk i sopstveno ime zа sobom
kаo slomljenu neku igrаčku ostаviti.”

Ali mi živi grešimo kada razdvajamo brazdom previše dubokom, život od smrti. Mrtvi nisu manje stvarni od živih, to anđeli dobro znaju. Oni još nerođeni, oni živi i oni koji živeše...

“Bujicа večnа u obа područjа 
sve uzrаste zаhvаtа sobom neprestаno”

Mrtvima mi nismo potrebni. Mi smo ti koji imamo potrebu za njima. Potrebne su nam misterije postojanja. I konačno, u bolu žalosti naša duša raste. Ali ostajanje u dubinama osećanja nije lako podneti, jer to znači odricanje od onog zemaljskog. Smrt nije kraj, već čudesna vrata iza kojih se kretanje nastavlja, u neprekidnom nizu preobražaja.
Ovo nam govori glas mladih mrtvaca. Ali nije dovoljno razumeti ovu poruku. Potrebno je ostvariti je, ovde, živi među živima. Smrt nije kraj. Moramo preneti snagu ove vizije u svako naše osećanje, svaku misao, pokret i reč.
Poetska reč, pesma, iako je samo blagi dah ka beskonačnom, može da nas uteši i da nam pomogne.

Pozorište da bi se iznova kreirao Život - Arto

U ovom vremenu, više nego u nekim drugim, postojanje Pozorišta izgleda skoro anahrono, kako za one koji se njime bave, tako i za gledaoce.

Ima toliko “realnih”, svakodnevnih, egzistencijalnih, fizičkih i metafizičkih problema, da Pozorište izgleda postaje jedna stara i zastarela umetnost, koja je vredna samo zato da nam izvuče neki osmeh razbibrige u ovim mračnim vremenima.

A ipak Pozorište je bez sumnje najbolje sredstvo za učenje o životu, za upoznavanje njegovih mogućnosti, za susret sa sobom, sa sopstvenim limitima, sa sopstvenom najintimnom prirodom.

Ali danas više nemamo vremena da učimo kako da živimo. Možemo samo da se trudimo da preživimo.

Hajde da upoznamo jednu ličnost koja je razumela, pre jednog veka, da svoj život moramo da kreiramo, a ne da pustimo da se surva na nas. A to je razumeo upravo kroz Pozorište, koje je započeo, kao neki, kao retki, kako bi razumeo nešto o životu i o sebi. Antonen Arto.

Njegove ideje o pozorištu idu preko samog pozorišta. “Pozorište surovosti” transformiše pozorište reči, pokreta, slika, gde se različita sredstva susreću u jednom zajedničkom prostoru i gde se osvešćuju forme i povezane senzibilnosti. Artoov rad ima tendenciju da prevaziđe ogorčeni mentalizam.

Za Artoa pozorište nije imitacija života: pozorište je sredstvo kojim se iznova kreira život. Ono što se događa na sceni ne treba da bude prikazivanje, ne treba da bude nešto što će učiniti da “publika shvati”. Ono što se događa mora da se događa zaista, u tom trenutku, mora da bude realno (ako glumac kida odeću sa sebe, mora to zaista da čini, ako nekoga ošamari, to mora da bude pravi šamar, ako govori nešto lično, to mora da bude nešto zaista lično, itd)

U tom smislu glumac mora da bude surov, i sam Arto na ovaj način definiše surovost: “Reč surovost mora biti shvaćena u širokom smislu, a ne u onom grabljivom i fizičkom koji joj se uobičajeno pripisuje. Sasvim se može zamisliti jedna čista surovost bez telesnog mučenja. Šta je uostalom surovost u filozofskom smislu? Sa tačke gledišta duha, surovost označava strogost, neumoljivu marljivost i odluku, neoborivu, apsolutnu odlučnost.”

Arto tvrdi da istinsko i pravo pozorišno delo oslobađa nesvesno, remeti mir čula, podstiče na neku vrstu virtuelne pobune. Jedina istinska Revolucija koja ga uzbuđuje je ona unutrašnja. Ne interesuju ga društveni aspekti: “Revolucija se ne sastoji u jednostavnom prenošenju moći sa buržoazije na proleterijat. Revolucija koja je u fokus svoje brige stavila potrebe proizvodnje i stoga insistira na tome da se poverenje pokloni mehaničkom progresu, po meni je revolucija kastriranih. A ja se tom hranom ne hranim.” 

Događaj, akcija i predstava moraju gledaoca da pogode u živac. Nasilje nad čulima mora da prevagne, a percepcija gledaoca mora da se prenese na nešto magično, nevidljivo i tajno, i odatle se rađa “dvojnik” realnosti, da bi se onda otkrila ona prava. Glumac, dakle, mora da predstavlja “dvojnika” koga čini ljudska realnost, ali ona istinska, koja je uvek sakrivena ispod vela privida, tehnike, formalizma.

Glumac (čovek) mora da traga za istinom po svaku cenu, idući ka emotivnom naporu, čak razuzdanom i preteranom, bez ograda. Reprodukovanje realnosti je beskorisno, treba težiti ka tome da se dovodi do limita, poništavajući se u emociji.

Zahvaljujući ovom poništavanju, Arto veruje da se emocija može manifestovati u svojoj apsolutnoj istinitosti.

Ta manifestacija mora da bude delotvorna, tj. da proizvodi realne efekte, za onoga ko je realizuje i za onoga ko je prima.

Čovek-glumac je potpuno prisutan, telom i umom, jer ono što živi, živi zaista, ne pretvara se, a akcija koju čini u tim uslovima je stoga svesna akcija, odnosno stanje u kome se poklapaju volja i akcija.

U formulisanju svojih teorija, Arto je bio pod velikim uticajem susreta sa Daumalom (sledbenikom Gurđijeva i njegovog rada na osvajanju svesnosti) i odnosa sa Guenonom, predstavnikom ezoterijske kulture, koja je predskazivala propast Zapada, uslovljenu gubitkom orijentalne tradicije.

Pozorište je za Artoa proces koji se tiče svakog čoveka, ne samo glumca. Arto, a možda i mi, nezavisno od godina, socijalnog statusa, egzistencijalnih problema, možemo u pozorištu da potražimo i pronađemo promenu bića koje se događa kroz akciju koja čoveku omogućava da otkrije sebe i svoju svest. 

Cilj čoveka-glumca nije predstava, već realno znanje, ostvarivanje kontakta sa sadašnjim trenutkom: svest. I u tom procesu otkrivanja ne postavlja se ni jedan mentalni, nervni ili mišićni limit. Pokret, aktivirajući snage – a ne više opisujući forme, ma kako one bile lepe - može direktno da kreira realnost.

Arto se često smatra vizionarom. Njegovu viziju kasnije preuzima Ježi Grotovski, koji će više nego bilo ko drugi uspeti da se konkretno približi onome o čemu je Arto teoretisao: pozorištu kao razotkrivanju, kao Aletheia, kao otkrivanje sebe i sopstvene prave svesti.

I mi se, sa istom ovom konstantnom potrebom, neprestano krećemo pokušavajući da ne zaboravimo da život nije onaj već napravljen, već onaj koji mi iznova kreiramo, imajući na raspolaganju jedno neverovatno i direktno sredstvo, gde možemo da “probamo da živimo”: Pozorište.

“Ako sam pesnik ili glumac (ili čovek) nisam to zato da bih pisao ili govorio poeziju (ili preživljavao) već zato da bih (ih) živeo.

Kada govorim neku poeziju (ili postupam u životu) to nije zato da bih dobio aplauz, već da bih osetio svoje telo i tela drugih ljudi i žena - kažem tela - kako podrhtavaju i kreću se u skladu sa mojim” (Antonen Arto)

J.F.Helderlin - Putnik i lepota

“Na ramenima Giganata”

“Bezumno na sve strane tumaramo; kao loza koja luta
Kada joj se polomi štap, po kome se ka nebu penje,
Rasipamo se po tlu i po zemaljskim predelima
lutamo i tražimo, Oče Etre! Uzalud,
Jer ono što nas vodi je želja da živimo u tvojim vrtovima..

Nijedan drugi pesnik modernog doba izgleda da nije bio u stanju da imenuje, u krhkosti reči, čitav život i stvaralaštvo. Njegov život je tragičan prikaz stanja “putnika”, arhetipa moderog čoveka; to večno pomeranje na druga mesta, to lutanje tragajući za nekim “drugde”. Hajdeger ga je nazivao pesnikom nad pesnicima, pronalazeći u njemu “suštinu poezije”.

Mnogi od nas ga poznaju po njegovim pesmama, po specifičnom životu, po njegovom ludilu. Ali, možda ga niko nikada zaista nije upoznao. Kako je moguće upoznati “biće iz drugog sveta”? Posmatramo ga, proučavamo ga, sudimo mu. Našim umom, kulturom, znanjem. Ali ova osoba će zauvek ostati “biće iz drugog sveta”. Rođen, ili bolje... pojavljuje se, u malom mestu severno od Štutgarta, 20-og marta, 1770. godine. Sa svega dve godine izgubio je oca, dve godine kasnije, njegova majka se preudala za gradonačelnika drugog grada, gde se preselila sa svojom decom iz prvog braka.

Ali nakon svega tri godine, ostaje udovica po drugi put. Ovaj novi gubitak, utisnuće neizbrisiv trag na Helderlinovoj duši. Ali kako se razvija ova “drugačija” duša?

Kao mlad, Helderlin je pokazivao svoje rano interesovanje za klasično doba, i počinje da piše svoje prve stihove. Njegove studije na čuvenom koledžu Stift u Tibingenu, pored čuvenih filozofa kao što su Hegel i Šeling, nisu mogle da ne utiču na njegov rast. Ali on vidi više, on traga za nečim više. I tako nastavlja svoje putovanje kao duh lutalica. U Jeni upaznaje Šilera, čuvenog idealistu, u kome je možda mislio da će pronaći zajedničku duhovnost i poetičnost. Susreće, međutim, učitelja, figuru uznemirujuću na psihičkom nivou, što uzrokuje neprekidnu iscrpljujuću konfrontaciju na polju filozofije i pesništva. Čak ni sa njim, čak ni ovde, on ne uspeva da pronađe sopstveni svet, koji možda i nije sa ove zemlje. Opet nastavlja svoja lutanja tražeći u poeziji, kroz poeziju svoj svet, svoju realnost koju izražava kroz svoju ljubav prema klasičnom i grčkom duhu. Sanja da Nemačka može postati nova Helada moderne Evrope, u novom proleću ljudskog čovečanstva. I evo ga u Frankfurtu, gde njegova pesnička inspiracija pronalazi tačku fokusa, njegovo sunce, i njegova vizija postaje blistava i apsolutna. Njegova muza, mlada devojka, Suzet, postaje inspiracija i model “grčke devojke” u njegovim dela: Diotima, idealizacija lepote po sebi, i omogućava mu da ostvari svoje najveće delo: Hiperion, apsolutni izraz njegove vizije sveta i njega samog uronjenog u celinu. Hiperion i Diotima: dve duše duboko usamljene, konačno uspevaju da se dodirnu i da podele kult lepote. Ali večna lepota nije sa ovog sveta. Dva helderlinska ljubavnika, se traže i pronalaze, ali se onda opet razdvajaju. Hiperion, želi da uroni u celovitost prirode kako bi pronašao svoju polovinu koja mu nedostaje, koju je prerano izgubio. Kako bi pronašao svoju Diotimu...

O vi koji ono najuzvišenije i najbolje tražite u dubini znanja,
u vrevi delanja,
u tami prošlosti,
u lavirintu budućnosti,
u grobovima ili iznad zvezda!
Znate li mu ime?
Ime onoga što jedno je i sve?
Ime mu je lepota.

Za Helderlina lepota je znak nedokučivog prisustva božanskog skrivenog u čoveku. Samo lepota, možda jednog dana može spasiti od nadolazećeg sloma.

“Biti jedno sa svime, to je život božanstva, to je nebo čovečije. [...] Biti jedno sa svime što živi! Sa ovim rečima odlaže vrlina srdžboviti oklop, a duh čovekov žezlo, i sve se misli gube pred slikom večno jedinstvenog sveta [...] i tučani se usud odriče gospodarenja, i iz saveza bića isčezava smrt, i nerazdvojnost i večna mladost blagosilja, ulepšava svet [...] O, čovek je bog dok sanja, prosjak dok razmišlja [...]”

Nečuvena snaga osećanja, vizionarski zamah s pogledom ka apsolutu ne daju mu prostor i smisao za “normalnost”.

Veza sa Suzet postajala je sve složenija. što je primoralo Helderlina da napusti Frankfurt prisilno se odvajajući od svoje voljene. Ponovo započinje svoja lutanja. Živi u Hamburgu, u siromaštvu i samoći, gde, samo izdaleka može da vidi svoju voljenu. U tom trenutku piše:

Malo sam živeo, ali već,
Moje veče diše hladno, i tiho, kao senke,
Već sam ovde i već, bez pesme,
Moje prestaršeno srce spava u mojim grudima.

Ponovo na putu, traži od Šilera mesto profesora na grčkoj književnosti. Ali njegove akcije, njegovo ponašanje počinju da se smatraju znakom psihičke nestabilnosti. I tako, biva odbijen od strane Šilera, postepeno gubeći mnoge prijatelje. Različitost zastrašuje.

Godine 1802., kreće iz Bordoa, pešači preko Francuske, odlazi u Nemačku. Da li bi tako učinila zdravorazumska osoba, normalna osoba? Mora da ima nekakav psihički problem... Tokom putovanja saznaje vesti o Suzetinoj smrti. Njegova Diotima je otišla.

Jedan prijatelj mu pronalazi posao bibliotekara. Pokazuje sve jače znake šizofrenije. Šizofrenija... smatra se onesposobljavajućom bolešću. Nesposoban za šta? Čitamo u zvaničnim naučnim tekstovima: Osobe sa ovim poremećajem mogu da čuju glasove koje drugi ne čuju, mogu verovati da drugi čitaju, kontrolišu njihove misli, ili da kuju zaveru kako bi im naudili: to čini ljude obolele od šizofrenije nervoznim ili izuzetno uznemirenim. I opet, naučna literatura kaže: oboleli pacijenti mogu pričati besmislice, mogu sedeti satima nepomični i bez reči. Ponekad izgledaju savršeno normalno, sve dok ne počnu da pričaju o onome što zaista misle. Hajde da zastanemo na trenutak. Govore besmislice. Koje su to stvari bez smisla, a koje su one sa smislom? Šta je smisao u ovom slučaju? Ko to određuje? Sede satima nepomični i bez reči. Ovo su ozbiljni simptomi šizofrenije. Dok je znak lucidne životnosti provoditi osam, deset sati dnevno u razgovoru o politici, sportu ili o procedurama administracije. A onda šta sa Budom? Da ga smestimo u ludnicu?

Nastavimo: “Ponekad izgledaju savršeno normalno, sve dok ne počnu da pričaju o onome što zaista misle.” Nije potrebno davati nikakve posebne komentare...

Sada izgleda jasno, zašto ljudi ne govore o onome što zaista misle. Rizik je psihijatrijska bolnica. U realnosti, Helderlin je imao ekstremno blago ponašanje, osim snažne uznemirenosti povezane sa sećanjima iz prošlosti. Ali on je i u ovom slučaju bio drugačiji. Možda “drugačiji” šizofreničar. Stoga je primljen na univerzitetsku kliniku u Tibingenu.

Jednog dana, neki čovek koji je radio kao stolar, koji je pročitao Hiperiona - ovo već deluje kao zabrinjavajući simptom psihčke bolesti - odlučuje da poseti autora romana. Ponu-đeno mu je da ugosti Helderlina u svojoj kući, što je stolar prihvatio, verovatno veoma počastvovan. Smestio ga je u svoju kulu na obali reke Nekar. Provodi vreme svirajući klavir i pišući čudne stihove koje je potpisivao imenom Skardaneli.

Svojim ponašanjem obeshrabruje brojne posetioce koji, budući da je postao mit, dolaze da ga posete u “kuli”, obraća im se sa “Vaše visočanstvo”, “Vaše veličanstvo”, “Vaša svetosti” kao da želi da ostvari ono što je napisao u svojoj knjizi “Empedoklova smrt”: “Dan za danom moram da prisustvujem plesu mrtvaca u kome jurite jedni druge, u kome neprestano oponašate, nemirni, lutalice, kao senke pokopanih.”

Veličina često zastrašuje. Normalni ljudi moraju da pronađu opravdanje, objašnjenje ove različitosti.

Helderlin je 37 godina živeo u kuli. Kružna soba sa prelepim pogledom na dolinu Nekar. Vrsta prosce-nijuma na kome Helderlin ne igra ulogu, već živi svoju tragičnost, ne kao zatvorenik, već slobodan, slobodan od sveta u kome se možda uvek osećao strancem.

Ponekad Helderlin sedi pred otvorenim prozorom i veliča beskrajni pejzaž sa nerazumljivim rečima. Kada je okružen prirodom ima miran odnos sa samim sobom. Jedini svet koji razume, kome pripada. Svet beskonačnosti. Početkom juna 1843., pesnik oboljeva od upale pluća. Tih dana piše svoju poslednju pesmu “Vidik”.

Kad u daljinu gleda čovek kog drži soba,
I u daljini blista čokoće zrelog doba,
Vidi se i praznina letnjega krajolika,
A javlja se i šuma i njena tamna slika.

Što dopunjava tako priroda mesece svoje,
Pa stoji, dokle oni promiču brzo, to je
Od savršenstva, nebo visoko obasjava
Tad ljude, ko što cveće drveće ovenčava.

Sa poniznošću, Skardaneli

Helderlin. Čovek, pesnik, filozof.

Osoba koja je neposredno pred smrt napisala pesmu kao što je ova, ne može ne biti luda... ili.. biće iz drugog sveta...

Šubert
Umetnost patnje

Vrlo često je kreativni zanos rezultat slabog fizičkog stanja, kreativna euforija drugo lice psihičke depresije, prividni višak energije neretko moranje. Neki ljudi kažu da istinska kreativnost nastaje iz intenzivnog emotivnog iskustva.

Kada je Franc Šubert počeo da radi kao školski asistent pričao je: “Istina je, svaki put kada sam komponovao, ti mali ološi su me toliko uznemiravali da bih izgubio nit. Naravno svojski bih ih izudarao.” U jednom trenutku odlučuje da pobegne od pritiska škole........

Počinje da radi kao privatni učitelj dvema mladim groficama: “Niko ovde nije u stanju da razume istinsku umetnost, stoga sam sam sa svojom voljenom i moram da je skrivam u svojoj sobi, u svom klaviru, u svojim grudima. Iako me ovo ponekad rastužuje, s druge strane čini da se osećam superiornim”.

“Moja dela nastaju jedino zahvaljujući muzičkom zalaganju i bolu; izgleda da su ona koja su nastala samo iz bola najmanje prihvaćena.”

Samo bol, ma kako bio snažan, ne može da proizvede umetnost.

Beg u neurozu, umesto ostajanja u pasivnosti, beg u umetnost. Umetnost postaje druga priroda. Da bi živeo, da bi preživeo Šubert je morao da pravi umetnost. Rad je neuroza i u isto vreme jedina moguća terapija za neurozu. To ne znači da je Šubert neizostavno patio i dok je radio, naprotiv časovi posvećeni radu bili su jedini časovi lišeni patnje.

Da li je patnja koja im je prethodila bila nužna kao stimulus?...

Niko ne uživa u patnji. Patnja je sposobnost i stoga je i umetnost. Onaj ko je sposoban da pati, ko ume da živi sa sopstvenim bolom, a ne potiskuje ga ili se od njega brani, ne mora da nosi ili da podnosi bol, već da ga izliva, prenosi.

“Da li zaista postoji vesela muzika? Ja ne poznajem ni jednu”...

Ovo je slučaj umetnika za koga je samoća neophodni uslov za kreativni rad koji sa svoje strane nosi društvenu izolaciju. Onaj ko počne da pati, nastaviće da pati, jer je organizam postao prijemčiv za bol.

“Niko ne može da razume tuđi bol, niko ne može da razume tuđu radost.”

Nemoguće je zajedno patiti, jer su osećanja skrojena po meri pojedinca i izmiču jeziku.

Schubert
Art of suffering

Very often a creative exaltation is a result of a weak physical condition, creative euphoria is other face of a psychical depression, an apparent excess of energy non uncommonly is act of force. Some people say that real creativity arises from the intensity of the emotional experience.

When Franz Schubert was hired as an educational assistant he said: “It’s true, every time when I was composing that little gang of kids disturbed me so much that I would lose the thread. Of course I would give them a good hiding.” In one moment he decided to escape from the oppression of school….

He accepts the job of a private teacher for two young countesses: “Not a soul here has the least feeling for true art. So I’m alone with my beloved and must hide her in my room, in my piano, in my breast. Although on the one hand this makes me sorrowful, on the other, it exalts me all the more.”

“My work exists only due to my understanding of music and my pain; those being born just from pain seem to be least appreciated”.

Pain alone, no matter how extreme it is, cannot produce any art.

Escape into the neurosis rather than sticking to passivity, escape into the art. Art becomes a second nature. To live, to survive, Schubert had to produce art. Work is a neurosis and at the same time the only possible therapy for the neurosis. It doesn’t mean necessarily that Schubert was suffering even while working, on the contrary hours dedicated to work were the only ones free from suffering.

Was the suffering that preceded it necessary as a stimulus?...

No one enjoys suffering. Suffering is a capacity and therefore also an art. Who is able to suffer, who knows how to live with his own pain, and not who restrains it or defends himself from it, doesn’t have to bring or to endure the pain, but to effuse it, transmit it.

“Does cheerful music really exist? I don’t know any.”

It’s a case of an artist for whom solitude is a necessary condition for a creative work that, on the other hand, brings a social isolation. Who begins to suffer, will continue to suffer, because his organism has become receptive to pain.

“No one feels another’s grief; no one understands another’s joy”

It is impossible to suffer together because sentiments are cut out to fit an individual and they elude the language.

Edvard Munk
Izraz emocije

Nesvesno, smrt, misterija, univerzalne sile, ludilo, teskoba, ljubav, bol, halucinacija, seks, strast, emocija, svetost, dubina, nemir, melanholija, enigma, duh, očajanje, krik, borba, priroda, razum, krik.

“Hodao sam putem sa dvojicom prijatelja, a onda je sunce zašlo. Nebo je iznenada postalo crveno kao krv i ja sam osetio žmarce tuge. Oštar bol u grudima. Zausta-vio sam se, naslonio sam se na ogradu mosta preplavljen strašnom malaksalošću. Moji prijatelji su nastavili da hodaju i ja sam bio ostavljen sam, drhteći od straha. I osetio sam kako jedan neizmeran krik prolazi prirodom.”

Koja je cena kojom umetnik plaća veličinu svoje umetnosti?

Spremni smo da platimo visoku cenu samo za nešto što ima veliku vrednost za nas, spremni smo da platimo nemerljivu cenu za nešto za čime imamo ekstremnu potrebu, spremni smo da damo život za nešto što je za nas jedina mogućnost postojanja. 

Među onima koji su umetnost pretpostavili kao najviše sredstvo za razumevanje života, sebe samih, za kreiranje sopstvene lične vizije sveta, za definisanje sopstvenog odnosa sa životom... ko je učinio sve to? Neke retke i vanredne osobe, a među njima, on, jedan od onih koji je gledao u dno ponora, a onda se vratio gore pokušavajući da nam ga ispriča: Edvard Munk

Munk je osećao da je žrtva neke vrste prokletstva; bolest, smrt, patnja, teskoba su ga pratile još od kolevke:

“Bolest, ludilo i smrt bili su crni anđeli koji su se nadvijali nad mojom kolevkom.”

“Ovaj strah od života je rastao u meni od trenutka kada je misao prošla mojom glavom... Bilo je kao da me je pratilo neko nepravedno prokletstvo. Međutim, često mi se činilo da sam zavistan od ovog straha od života - da mi je neophodan- i da ne bih želeo da budem bez njega.” 

Za njega je to prokletstvo bilo blagoslov, ono mu je dalo snagu, dubinu posmatranja, senzibilnost daleko iznad normalne, koja će ga izolovati od sveta, i odvesti da živi u unutrašnjem svetu da bi u njemu dugo iskopava i na svetlost dana iznosio, za nas, normalne ljude, najlepše i najsjajnije dragulje nesvesnog, primitivnog, oniričkog... lepe... ali i veoma, veoma uzne-mirujuće...

Nalazimo se na početku XX veka. Svet se menja. Progres, automobili, fabrike, brzina, buka... modernost.

Društvo je u progresu videlo mogućnost boljeg života, osećalo je entuzijazam spram čoveka koji je sve više u stanju da vlada prirodom, da je pokori svojoj volji ... moć nauke, razuma.

Ali umetnik nije društvo, umetnik nije masa. Umetnik je van i vidi, i oseća, i zahvata nešto što drugima promiče. On vidi ljudsko biće koje je sve više zarobljeno u lažnim vrednostima buržoazije, čoveka koji se sve više udaljava od svog duha, od svog osećanja svetosti, od svog odnosa sa samim sobom. On vidi početak kraja, nešto nepopravljivo što se događa. Bog je mrtav, veliki ideali bivaju zamenjeni potragom za blagostanjem, za lakšim materijalnim životom koji, umesto da ostavi više prostora životu duha, još više pojačava život tela i njegovih potreba, od primarnih do onih potpuno površnih. Čoveka koji se gubi...

“Vidim sva ljudska bića izvan njihovih maski, kako se osmehuju, spokojna lica, blede leševe koji, nemirni, žure krivudavom stazom koja vodi u grob.”

Gledati unutar sebe, to čini Munk, kroz sebe samog, svoje teskobe, svoje bolne uspomene, svoje halucinacije on pokušava da razjasni ljudsko stanje u apsolutnom smislu.

“Moje slikanje je zapravo jedno ispitivanje svesti i pokušaj da razumem svoj odnos sa životom. Ono je, dakle, u određenom smislu, jedan oblik egoizma, ali uvek se nadam da posredstvom njega mogu da pomognem drugima da vide jasnije.”

Bolest, smrt, ljubav, napuštanje, pol, enigmatičan odnos između muškarca i žene. On polazi od sebe samog i ide naniže, dublje, sve dublje... sve do Adama i Eve, uočavajući već u njima klicu nemogućnosti komunikacije i osude na međusobno traženje, želju jednog za drugim, očajnički. Privlačenje i odbijanje, vezivanje i napuštanje, želja i osećaj krivice. 

“Žena je, u svojoj različitosti, misterija za muškarca. Žena je u isto vreme svetica, kurva i nesrećna ljubavnica odana muškarcu.”

Munk razotkriva sebe samog, razotkriva svoje slabosti, svoje opsesije, svoje nemire, svoje sumnje. Ali sve ovo je deo jednog podzemnog sveta, sveta nesvesnog, onih nagona, onih senzacija, onih strahova, onog zova tako misterioznog i neosvojivog, koje ne možemo predstaviti pozajmljujući neku sliku iz realnosti, već je moramo kreirati.

Munk je kreira, kreira mentalne slike koje odgovaraju njegovim vizijama, onome što oseća: “Ja ne slikam ono što vidim, već ono što osećam.”

I tako kreira nove simbole, traga, neprestano traga, vraća se istoj temi mnogo puta, modifikujući sliku, koristeći druge tehnike, druge materijale. Njegovo eksperimentisanje nije diktirala igra svestranosti, već grčevita potraga za saglasjem slike sa osećanjem... “Ako se više puta vraćam jednoj temi to je zato da bih se u nju dublje spustio... svaka verzija predstavlja doprinos osećanju prvog utiska”

Kako je teško izraziti osećanje... On se, međutim, približio tome najviše od svih...

Munk oseća da je u životu potrebno napraviti izbor, Kjerkegor je na njega uticao: Ili Ili, ili ovo ili ono. Ovo je umetnost, duhovni svet, unutrašnji svet, potraga za dubinama; ono je svakodnevni život, odnosi, ljubav, brak, sama potraga za srećom:

“Ja hodam uskom stazom. S jedne strane je strma provalija, beskrajni ponor. S druge su livade, planine, kuće, ljudi. Ja hodam i teturam se po toj ivici. Uvek sam u tački iz koje samo što ne padnem sa vrha provalije, a onda se ispružim ka livadi, ka kućama, ka ljudima. Vrtim se u treperavom životu - ali moram ipak opet da se vratim na tu stazu koja vodi duž ivice provalije. To je moj put, moram da ga pređem. To je moja staza sve dok se ne strmoglavim u ponor.”

Munk predstavlja čoveka koji se bori. Unutrašnja borba čoveka. Šta je to, ko se to bori unutar ljudskog bića? Ko su ta dva viteza u blistavim oklopima koji zveckaju, seku, probadaju u našem srcu? Telo i duh. Dve prirode koje je tako teško usaglasiti unutar nas. Telo i duh se bore, i u umetniku oni vode bitku na smrt, a ono što nam on ostavlja, što nam poklanja sa toliko ljubavi i posvećenosti je krv ljudskog srca. Umetnost je krv ljudskog srca.

“Umetnost se generalno rađa iz želje pojedinca da se otkrije drugome. Ja ne verujem u umetnost koja se ne rađa iz snage koju pokreće želja jednog bića da otvori svoje srce. Svaki oblik umetnosti, književnosti, muzike mora da se rodi iz krvi našeg srca. Umetnost je krv našeg srca.”