J.F.Helderlin - Putnik i lepota

“Na ramenima Giganata”

“Bezumno na sve strane tumaramo; kao loza koja luta
Kada joj se polomi štap, po kome se ka nebu penje,
Rasipamo se po tlu i po zemaljskim predelima
lutamo i tražimo, Oče Etre! Uzalud,
Jer ono što nas vodi je želja da živimo u tvojim vrtovima..

Nijedan drugi pesnik modernog doba izgleda da nije bio u stanju da imenuje, u krhkosti reči, čitav život i stvaralaštvo. Njegov život je tragičan prikaz stanja “putnika”, arhetipa moderog čoveka; to večno pomeranje na druga mesta, to lutanje tragajući za nekim “drugde”. Hajdeger ga je nazivao pesnikom nad pesnicima, pronalazeći u njemu “suštinu poezije”.

Mnogi od nas ga poznaju po njegovim pesmama, po specifičnom životu, po njegovom ludilu. Ali, možda ga niko nikada zaista nije upoznao. Kako je moguće upoznati “biće iz drugog sveta”? Posmatramo ga, proučavamo ga, sudimo mu. Našim umom, kulturom, znanjem. Ali ova osoba će zauvek ostati “biće iz drugog sveta”. Rođen, ili bolje... pojavljuje se, u malom mestu severno od Štutgarta, 20-og marta, 1770. godine. Sa svega dve godine izgubio je oca, dve godine kasnije, njegova majka se preudala za gradonačelnika drugog grada, gde se preselila sa svojom decom iz prvog braka.

Ali nakon svega tri godine, ostaje udovica po drugi put. Ovaj novi gubitak, utisnuće neizbrisiv trag na Helderlinovoj duši. Ali kako se razvija ova “drugačija” duša?

Kao mlad, Helderlin je pokazivao svoje rano interesovanje za klasično doba, i počinje da piše svoje prve stihove. Njegove studije na čuvenom koledžu Stift u Tibingenu, pored čuvenih filozofa kao što su Hegel i Šeling, nisu mogle da ne utiču na njegov rast. Ali on vidi više, on traga za nečim više. I tako nastavlja svoje putovanje kao duh lutalica. U Jeni upaznaje Šilera, čuvenog idealistu, u kome je možda mislio da će pronaći zajedničku duhovnost i poetičnost. Susreće, međutim, učitelja, figuru uznemirujuću na psihičkom nivou, što uzrokuje neprekidnu iscrpljujuću konfrontaciju na polju filozofije i pesništva. Čak ni sa njim, čak ni ovde, on ne uspeva da pronađe sopstveni svet, koji možda i nije sa ove zemlje. Opet nastavlja svoja lutanja tražeći u poeziji, kroz poeziju svoj svet, svoju realnost koju izražava kroz svoju ljubav prema klasičnom i grčkom duhu. Sanja da Nemačka može postati nova Helada moderne Evrope, u novom proleću ljudskog čovečanstva. I evo ga u Frankfurtu, gde njegova pesnička inspiracija pronalazi tačku fokusa, njegovo sunce, i njegova vizija postaje blistava i apsolutna. Njegova muza, mlada devojka, Suzet, postaje inspiracija i model “grčke devojke” u njegovim dela: Diotima, idealizacija lepote po sebi, i omogućava mu da ostvari svoje najveće delo: Hiperion, apsolutni izraz njegove vizije sveta i njega samog uronjenog u celinu. Hiperion i Diotima: dve duše duboko usamljene, konačno uspevaju da se dodirnu i da podele kult lepote. Ali večna lepota nije sa ovog sveta. Dva helderlinska ljubavnika, se traže i pronalaze, ali se onda opet razdvajaju. Hiperion, želi da uroni u celovitost prirode kako bi pronašao svoju polovinu koja mu nedostaje, koju je prerano izgubio. Kako bi pronašao svoju Diotimu...

O vi koji ono najuzvišenije i najbolje tražite u dubini znanja,
u vrevi delanja,
u tami prošlosti,
u lavirintu budućnosti,
u grobovima ili iznad zvezda!
Znate li mu ime?
Ime onoga što jedno je i sve?
Ime mu je lepota.

Za Helderlina lepota je znak nedokučivog prisustva božanskog skrivenog u čoveku. Samo lepota, možda jednog dana može spasiti od nadolazećeg sloma.

“Biti jedno sa svime, to je život božanstva, to je nebo čovečije. [...] Biti jedno sa svime što živi! Sa ovim rečima odlaže vrlina srdžboviti oklop, a duh čovekov žezlo, i sve se misli gube pred slikom večno jedinstvenog sveta [...] i tučani se usud odriče gospodarenja, i iz saveza bića isčezava smrt, i nerazdvojnost i večna mladost blagosilja, ulepšava svet [...] O, čovek je bog dok sanja, prosjak dok razmišlja [...]”

Nečuvena snaga osećanja, vizionarski zamah s pogledom ka apsolutu ne daju mu prostor i smisao za “normalnost”.

Veza sa Suzet postajala je sve složenija. što je primoralo Helderlina da napusti Frankfurt prisilno se odvajajući od svoje voljene. Ponovo započinje svoja lutanja. Živi u Hamburgu, u siromaštvu i samoći, gde, samo izdaleka može da vidi svoju voljenu. U tom trenutku piše:

Malo sam živeo, ali već,
Moje veče diše hladno, i tiho, kao senke,
Već sam ovde i već, bez pesme,
Moje prestaršeno srce spava u mojim grudima.

Ponovo na putu, traži od Šilera mesto profesora na grčkoj književnosti. Ali njegove akcije, njegovo ponašanje počinju da se smatraju znakom psihičke nestabilnosti. I tako, biva odbijen od strane Šilera, postepeno gubeći mnoge prijatelje. Različitost zastrašuje.

Godine 1802., kreće iz Bordoa, pešači preko Francuske, odlazi u Nemačku. Da li bi tako učinila zdravorazumska osoba, normalna osoba? Mora da ima nekakav psihički problem... Tokom putovanja saznaje vesti o Suzetinoj smrti. Njegova Diotima je otišla.

Jedan prijatelj mu pronalazi posao bibliotekara. Pokazuje sve jače znake šizofrenije. Šizofrenija... smatra se onesposobljavajućom bolešću. Nesposoban za šta? Čitamo u zvaničnim naučnim tekstovima: Osobe sa ovim poremećajem mogu da čuju glasove koje drugi ne čuju, mogu verovati da drugi čitaju, kontrolišu njihove misli, ili da kuju zaveru kako bi im naudili: to čini ljude obolele od šizofrenije nervoznim ili izuzetno uznemirenim. I opet, naučna literatura kaže: oboleli pacijenti mogu pričati besmislice, mogu sedeti satima nepomični i bez reči. Ponekad izgledaju savršeno normalno, sve dok ne počnu da pričaju o onome što zaista misle. Hajde da zastanemo na trenutak. Govore besmislice. Koje su to stvari bez smisla, a koje su one sa smislom? Šta je smisao u ovom slučaju? Ko to određuje? Sede satima nepomični i bez reči. Ovo su ozbiljni simptomi šizofrenije. Dok je znak lucidne životnosti provoditi osam, deset sati dnevno u razgovoru o politici, sportu ili o procedurama administracije. A onda šta sa Budom? Da ga smestimo u ludnicu?

Nastavimo: “Ponekad izgledaju savršeno normalno, sve dok ne počnu da pričaju o onome što zaista misle.” Nije potrebno davati nikakve posebne komentare...

Sada izgleda jasno, zašto ljudi ne govore o onome što zaista misle. Rizik je psihijatrijska bolnica. U realnosti, Helderlin je imao ekstremno blago ponašanje, osim snažne uznemirenosti povezane sa sećanjima iz prošlosti. Ali on je i u ovom slučaju bio drugačiji. Možda “drugačiji” šizofreničar. Stoga je primljen na univerzitetsku kliniku u Tibingenu.

Jednog dana, neki čovek koji je radio kao stolar, koji je pročitao Hiperiona - ovo već deluje kao zabrinjavajući simptom psihčke bolesti - odlučuje da poseti autora romana. Ponu-đeno mu je da ugosti Helderlina u svojoj kući, što je stolar prihvatio, verovatno veoma počastvovan. Smestio ga je u svoju kulu na obali reke Nekar. Provodi vreme svirajući klavir i pišući čudne stihove koje je potpisivao imenom Skardaneli.

Svojim ponašanjem obeshrabruje brojne posetioce koji, budući da je postao mit, dolaze da ga posete u “kuli”, obraća im se sa “Vaše visočanstvo”, “Vaše veličanstvo”, “Vaša svetosti” kao da želi da ostvari ono što je napisao u svojoj knjizi “Empedoklova smrt”: “Dan za danom moram da prisustvujem plesu mrtvaca u kome jurite jedni druge, u kome neprestano oponašate, nemirni, lutalice, kao senke pokopanih.”

Veličina često zastrašuje. Normalni ljudi moraju da pronađu opravdanje, objašnjenje ove različitosti.

Helderlin je 37 godina živeo u kuli. Kružna soba sa prelepim pogledom na dolinu Nekar. Vrsta prosce-nijuma na kome Helderlin ne igra ulogu, već živi svoju tragičnost, ne kao zatvorenik, već slobodan, slobodan od sveta u kome se možda uvek osećao strancem.

Ponekad Helderlin sedi pred otvorenim prozorom i veliča beskrajni pejzaž sa nerazumljivim rečima. Kada je okružen prirodom ima miran odnos sa samim sobom. Jedini svet koji razume, kome pripada. Svet beskonačnosti. Početkom juna 1843., pesnik oboljeva od upale pluća. Tih dana piše svoju poslednju pesmu “Vidik”.

Kad u daljinu gleda čovek kog drži soba,
I u daljini blista čokoće zrelog doba,
Vidi se i praznina letnjega krajolika,
A javlja se i šuma i njena tamna slika.

Što dopunjava tako priroda mesece svoje,
Pa stoji, dokle oni promiču brzo, to je
Od savršenstva, nebo visoko obasjava
Tad ljude, ko što cveće drveće ovenčava.

Sa poniznošću, Skardaneli

Helderlin. Čovek, pesnik, filozof.

Osoba koja je neposredno pred smrt napisala pesmu kao što je ova, ne može ne biti luda... ili.. biće iz drugog sveta...

Šubert
Umetnost patnje

Vrlo često je kreativni zanos rezultat slabog fizičkog stanja, kreativna euforija drugo lice psihičke depresije, prividni višak energije neretko moranje. Neki ljudi kažu da istinska kreativnost nastaje iz intenzivnog emotivnog iskustva.

Kada je Franc Šubert počeo da radi kao školski asistent pričao je: “Istina je, svaki put kada sam komponovao, ti mali ološi su me toliko uznemiravali da bih izgubio nit. Naravno svojski bih ih izudarao.” U jednom trenutku odlučuje da pobegne od pritiska škole........

Počinje da radi kao privatni učitelj dvema mladim groficama: “Niko ovde nije u stanju da razume istinsku umetnost, stoga sam sam sa svojom voljenom i moram da je skrivam u svojoj sobi, u svom klaviru, u svojim grudima. Iako me ovo ponekad rastužuje, s druge strane čini da se osećam superiornim”.

“Moja dela nastaju jedino zahvaljujući muzičkom zalaganju i bolu; izgleda da su ona koja su nastala samo iz bola najmanje prihvaćena.”

Samo bol, ma kako bio snažan, ne može da proizvede umetnost.

Beg u neurozu, umesto ostajanja u pasivnosti, beg u umetnost. Umetnost postaje druga priroda. Da bi živeo, da bi preživeo Šubert je morao da pravi umetnost. Rad je neuroza i u isto vreme jedina moguća terapija za neurozu. To ne znači da je Šubert neizostavno patio i dok je radio, naprotiv časovi posvećeni radu bili su jedini časovi lišeni patnje.

Da li je patnja koja im je prethodila bila nužna kao stimulus?...

Niko ne uživa u patnji. Patnja je sposobnost i stoga je i umetnost. Onaj ko je sposoban da pati, ko ume da živi sa sopstvenim bolom, a ne potiskuje ga ili se od njega brani, ne mora da nosi ili da podnosi bol, već da ga izliva, prenosi.

“Da li zaista postoji vesela muzika? Ja ne poznajem ni jednu”...

Ovo je slučaj umetnika za koga je samoća neophodni uslov za kreativni rad koji sa svoje strane nosi društvenu izolaciju. Onaj ko počne da pati, nastaviće da pati, jer je organizam postao prijemčiv za bol.

“Niko ne može da razume tuđi bol, niko ne može da razume tuđu radost.”

Nemoguće je zajedno patiti, jer su osećanja skrojena po meri pojedinca i izmiču jeziku.

Schubert
Art of suffering

Very often a creative exaltation is a result of a weak physical condition, creative euphoria is other face of a psychical depression, an apparent excess of energy non uncommonly is act of force. Some people say that real creativity arises from the intensity of the emotional experience.

When Franz Schubert was hired as an educational assistant he said: “It’s true, every time when I was composing that little gang of kids disturbed me so much that I would lose the thread. Of course I would give them a good hiding.” In one moment he decided to escape from the oppression of school….

He accepts the job of a private teacher for two young countesses: “Not a soul here has the least feeling for true art. So I’m alone with my beloved and must hide her in my room, in my piano, in my breast. Although on the one hand this makes me sorrowful, on the other, it exalts me all the more.”

“My work exists only due to my understanding of music and my pain; those being born just from pain seem to be least appreciated”.

Pain alone, no matter how extreme it is, cannot produce any art.

Escape into the neurosis rather than sticking to passivity, escape into the art. Art becomes a second nature. To live, to survive, Schubert had to produce art. Work is a neurosis and at the same time the only possible therapy for the neurosis. It doesn’t mean necessarily that Schubert was suffering even while working, on the contrary hours dedicated to work were the only ones free from suffering.

Was the suffering that preceded it necessary as a stimulus?...

No one enjoys suffering. Suffering is a capacity and therefore also an art. Who is able to suffer, who knows how to live with his own pain, and not who restrains it or defends himself from it, doesn’t have to bring or to endure the pain, but to effuse it, transmit it.

“Does cheerful music really exist? I don’t know any.”

It’s a case of an artist for whom solitude is a necessary condition for a creative work that, on the other hand, brings a social isolation. Who begins to suffer, will continue to suffer, because his organism has become receptive to pain.

“No one feels another’s grief; no one understands another’s joy”

It is impossible to suffer together because sentiments are cut out to fit an individual and they elude the language.