Devinske elegije - Blagi dah ka beskonačnom

Hladno zimsko jutro, jedan čovek korača napolju, na otvorenom, duž stenovite obale. Stoji tamo, u suštoj samoći. Iznenada čuje jedan misteriozni unutrašnji glas, koji se meša sa hukom) vode i vetra:

“Ko bi, dа kriknem, ko bi me čuo iz četа
аnđeoskih? pа čаk i dа me nenаdno
privine neki nа srce: iščileo jа bih
od njegovog snаžnijeg bićа.”

(Rajner Marija Rilke)

Krik jednog čoveka, krik koji govori osećanja malenosti, pred misterijom svekolikog postojanja. Osećaj užasa. Tragično otkriće prolaznosti sveta. Duboka spoznaja ljudskog stanja, lebdi u praznini, kratkotrajno pojavljivanje svake zemaljske stvari. Život se čini nemogućim.
Čovek traži, svojim krikom, nekoga, nešto trajno pokraj čega bi mogao da ostane. Pokušava s anđelima, ali primećuje odmah da to nije moguće. Niko ga neće čuti. Previše su daleko, previše veliki i previše jaki.

Anđeo je lep, on je lepota;
Ali “štа je lepotа 
аko ne sаm početаk strаšnogа, koji smo tаmаn
još kаdri dа podnesemo, pа mu se tol’ko
divimo sаmo zаto što s nehаjnim prezirom neće dа nаs rаzori.”

Odmah iznad lepote nalazi se jedna istina prevelika za nas, jedno zastrašujuće znanje.

I tako krik zamire i postaje potmuli jecaj. Koga onda možemo pozvati u istinsko, umirujuće zajedništvo?

“Ne аnđele, ne (ni druge) ljude” svako je obuzet svojom nužnošću življenja.
Možda životinje?

Ali “i dovitljive zveri primećuju već
dа nismo pouzdаni niti kаo kod kuće
u tumаčenom svetu.”, svetu koji smo zatekli, u kome je svakoj stvari već dato značenje.

“Ostаje nаm moždа
poneko drvo nа obronku, dа gа viđаmo
svаkogа dаnа; jučerаšnjа ostаje ulicа
i rаzmаženа vernost neke nаvike,
kojoj se svide s nаmа, te uz nаs ostаde.”

Šta nam još preostaje?

Noć, vreme iščekivanja, sa svojim “vetrom punim svetskog prostranstva”, koji nam međutim na kraju razjeda lice. Sva velika predskazanja koja noć priziva, obećanja da nam može reći u svojoj tišini, nešto istinito i duboko o nama samima. Sva neispunjena obećanja.

Možda ljubavnici, u noći, uspevaju da osete potpuno zajedništvo, zavaravaju se da mogu da pronađu utočište jedno u drugome, ali zapravo, samo prikrivaju jedno od drugog svoje ljudsko stanje. I konačno, čak i najintimniji zagrljaj ostaje prazan.

“To ti još nije znаno? Bаci iz ruku prаzninu”
Raširi ruke i pridodaj svoju prazninu svetskom prostoru, koji ćeš osetiti još prostranijim, ali i prisnijim. A šta je to što nas vezuje za svet?

“Dа, prolećimа si bio potrebаn.
...................ili ti se
dok si krаj otvorenog prozorа prolаzio
podаvаlа violinа.”

(“Devinske Elegije")

Možda svet želi da ga uočimo. Ali ti to ne primećuješ. Previše si “rasejan usled očekivanja”nečega za sebe samog. Ljubavnice, ljubavnika. Ali sve i da dođe to što očekuješ, gde misliš da ga ugostiš? Ti nemaš dom u svom biću ni za šta i ni za koga. Nemaš istinski unutrašnji prostor, a misli dolaze i odlaze, i ne zadržavaju se.

Da li postoji neko ko ima ovaj unutrašnji prostor, ovaj dom?
Možda ljubavnice, ali one napuštene, koje su svoju neuzvraćenu ljubav držale netaknutom u svom srcu. One jesu, iz najstarijeg bola ljubavi, naučile nešto o istinskom smislu postojanja.

Vreme je da se nauči, neodložno je, jer odlučuje o našem životu. Ali ta ljubav, usmerena sva ka jednom čoveku, mora da može da se usmeri ka čitavoj realnosti.

“Glаsovi, glаsovi. Slušаj, srce......., 
slušаj ono što struji,
neprekidnu vest koju tišinа stvаrа.”

Bivati u stanju slušanja, ne zatvoreni u sebi, već otvoreni da čujemo ono što u tišini govori. U tišini nam neme stvari govore.
Toj izvornoj tišini, koja “sаd šumori od onih mlаdih mrtvаcа k tebi”

Te smrti koje imaju “nepravde privid” jer nisu mogle da ispune svoje postojanje.

“Doistа, čudno je više ne živeti nа zemlji,
ružаmа i drugim
predmetimа što su prepuni obećаnjа
ne pridаvаti znаčаj budućnosti ljudske;
pа čаk i sopstveno ime zа sobom
kаo slomljenu neku igrаčku ostаviti.”

Ali mi živi grešimo kada razdvajamo brazdom previše dubokom, život od smrti. Mrtvi nisu manje stvarni od živih, to anđeli dobro znaju. Oni još nerođeni, oni živi i oni koji živeše...

“Bujicа večnа u obа područjа 
sve uzrаste zаhvаtа sobom neprestаno”

Mrtvima mi nismo potrebni. Mi smo ti koji imamo potrebu za njima. Potrebne su nam misterije postojanja. I konačno, u bolu žalosti naša duša raste. Ali ostajanje u dubinama osećanja nije lako podneti, jer to znači odricanje od onog zemaljskog. Smrt nije kraj, već čudesna vrata iza kojih se kretanje nastavlja, u neprekidnom nizu preobražaja.
Ovo nam govori glas mladih mrtvaca. Ali nije dovoljno razumeti ovu poruku. Potrebno je ostvariti je, ovde, živi među živima. Smrt nije kraj. Moramo preneti snagu ove vizije u svako naše osećanje, svaku misao, pokret i reč.
Poetska reč, pesma, iako je samo blagi dah ka beskonačnom, može da nas uteši i da nam pomogne.

Pozorište da bi se iznova kreirao Život - Arto

U ovom vremenu, više nego u nekim drugim, postojanje Pozorišta izgleda skoro anahrono, kako za one koji se njime bave, tako i za gledaoce.

Ima toliko “realnih”, svakodnevnih, egzistencijalnih, fizičkih i metafizičkih problema, da Pozorište izgleda postaje jedna stara i zastarela umetnost, koja je vredna samo zato da nam izvuče neki osmeh razbibrige u ovim mračnim vremenima.

A ipak Pozorište je bez sumnje najbolje sredstvo za učenje o životu, za upoznavanje njegovih mogućnosti, za susret sa sobom, sa sopstvenim limitima, sa sopstvenom najintimnom prirodom.

Ali danas više nemamo vremena da učimo kako da živimo. Možemo samo da se trudimo da preživimo.

Hajde da upoznamo jednu ličnost koja je razumela, pre jednog veka, da svoj život moramo da kreiramo, a ne da pustimo da se surva na nas. A to je razumeo upravo kroz Pozorište, koje je započeo, kao neki, kao retki, kako bi razumeo nešto o životu i o sebi. Antonen Arto.

Njegove ideje o pozorištu idu preko samog pozorišta. “Pozorište surovosti” transformiše pozorište reči, pokreta, slika, gde se različita sredstva susreću u jednom zajedničkom prostoru i gde se osvešćuju forme i povezane senzibilnosti. Artoov rad ima tendenciju da prevaziđe ogorčeni mentalizam.

Za Artoa pozorište nije imitacija života: pozorište je sredstvo kojim se iznova kreira život. Ono što se događa na sceni ne treba da bude prikazivanje, ne treba da bude nešto što će učiniti da “publika shvati”. Ono što se događa mora da se događa zaista, u tom trenutku, mora da bude realno (ako glumac kida odeću sa sebe, mora to zaista da čini, ako nekoga ošamari, to mora da bude pravi šamar, ako govori nešto lično, to mora da bude nešto zaista lično, itd)

U tom smislu glumac mora da bude surov, i sam Arto na ovaj način definiše surovost: “Reč surovost mora biti shvaćena u širokom smislu, a ne u onom grabljivom i fizičkom koji joj se uobičajeno pripisuje. Sasvim se može zamisliti jedna čista surovost bez telesnog mučenja. Šta je uostalom surovost u filozofskom smislu? Sa tačke gledišta duha, surovost označava strogost, neumoljivu marljivost i odluku, neoborivu, apsolutnu odlučnost.”

Arto tvrdi da istinsko i pravo pozorišno delo oslobađa nesvesno, remeti mir čula, podstiče na neku vrstu virtuelne pobune. Jedina istinska Revolucija koja ga uzbuđuje je ona unutrašnja. Ne interesuju ga društveni aspekti: “Revolucija se ne sastoji u jednostavnom prenošenju moći sa buržoazije na proleterijat. Revolucija koja je u fokus svoje brige stavila potrebe proizvodnje i stoga insistira na tome da se poverenje pokloni mehaničkom progresu, po meni je revolucija kastriranih. A ja se tom hranom ne hranim.” 

Događaj, akcija i predstava moraju gledaoca da pogode u živac. Nasilje nad čulima mora da prevagne, a percepcija gledaoca mora da se prenese na nešto magično, nevidljivo i tajno, i odatle se rađa “dvojnik” realnosti, da bi se onda otkrila ona prava. Glumac, dakle, mora da predstavlja “dvojnika” koga čini ljudska realnost, ali ona istinska, koja je uvek sakrivena ispod vela privida, tehnike, formalizma.

Glumac (čovek) mora da traga za istinom po svaku cenu, idući ka emotivnom naporu, čak razuzdanom i preteranom, bez ograda. Reprodukovanje realnosti je beskorisno, treba težiti ka tome da se dovodi do limita, poništavajući se u emociji.

Zahvaljujući ovom poništavanju, Arto veruje da se emocija može manifestovati u svojoj apsolutnoj istinitosti.

Ta manifestacija mora da bude delotvorna, tj. da proizvodi realne efekte, za onoga ko je realizuje i za onoga ko je prima.

Čovek-glumac je potpuno prisutan, telom i umom, jer ono što živi, živi zaista, ne pretvara se, a akcija koju čini u tim uslovima je stoga svesna akcija, odnosno stanje u kome se poklapaju volja i akcija.

U formulisanju svojih teorija, Arto je bio pod velikim uticajem susreta sa Daumalom (sledbenikom Gurđijeva i njegovog rada na osvajanju svesnosti) i odnosa sa Guenonom, predstavnikom ezoterijske kulture, koja je predskazivala propast Zapada, uslovljenu gubitkom orijentalne tradicije.

Pozorište je za Artoa proces koji se tiče svakog čoveka, ne samo glumca. Arto, a možda i mi, nezavisno od godina, socijalnog statusa, egzistencijalnih problema, možemo u pozorištu da potražimo i pronađemo promenu bića koje se događa kroz akciju koja čoveku omogućava da otkrije sebe i svoju svest. 

Cilj čoveka-glumca nije predstava, već realno znanje, ostvarivanje kontakta sa sadašnjim trenutkom: svest. I u tom procesu otkrivanja ne postavlja se ni jedan mentalni, nervni ili mišićni limit. Pokret, aktivirajući snage – a ne više opisujući forme, ma kako one bile lepe - može direktno da kreira realnost.

Arto se često smatra vizionarom. Njegovu viziju kasnije preuzima Ježi Grotovski, koji će više nego bilo ko drugi uspeti da se konkretno približi onome o čemu je Arto teoretisao: pozorištu kao razotkrivanju, kao Aletheia, kao otkrivanje sebe i sopstvene prave svesti.

I mi se, sa istom ovom konstantnom potrebom, neprestano krećemo pokušavajući da ne zaboravimo da život nije onaj već napravljen, već onaj koji mi iznova kreiramo, imajući na raspolaganju jedno neverovatno i direktno sredstvo, gde možemo da “probamo da živimo”: Pozorište.

“Ako sam pesnik ili glumac (ili čovek) nisam to zato da bih pisao ili govorio poeziju (ili preživljavao) već zato da bih (ih) živeo.

Kada govorim neku poeziju (ili postupam u životu) to nije zato da bih dobio aplauz, već da bih osetio svoje telo i tela drugih ljudi i žena - kažem tela - kako podrhtavaju i kreću se u skladu sa mojim” (Antonen Arto)