Eleonora Duze i Gabrijele Danuncio - Ljubav umetnika

(Gabrijele Danuncio i Eleonora Duze)

Ponekad, kao u igri sudbine, velike figure iz istorije se susreću. I kada se to dogodi, to biva jedan upečatljiv susret.

Venecija, 1895. Gabrijele Danuncio sreće najveću glumicu svih vremena, Eleonoru Duze.

To je početak jedne velike ljubavi, o čemu svedoči prvo pismo koje mu Duze šalje:

"VIDIM SUNCE, i zahvaljujem se svim dobrim silama zemlje što sam Vas srela. Vama svako dobro, i svaki pozdrav. Eleonora " .

Ali Duze nije žena poput drugih. To nije samo prolazna strast za Danuncijem. U Eleonori, Božanskoj, pesnik vidi jedinu glumicu koja bi mogla da tumači njegove drame. Ona, sa svojom tragičnom snagom, veličanstvenošću svog scenskog postojanja. Jedina koja bi mogla da ovaploti veličinu likova koje je on stvorio. Za Eleonoru Duze, D'Anuncio je umetnik koji može dati život novom pozorištu, pesnik koji može uzvisiti njen talenat .

Da li je ovaj susret slučajnost? Ili plod sudbine? Ili možda postoji tajanstveni zakon po kom velike sile ne mogu a da ne privuku jedna drugu, da se ponište i veličaju u isto vreme u susretu sa onim drugim, i tako streme ka stvaranju nečeg velikog, novog, lepog?

(Gabrijele Danuncio)

Eleonora Duze je obuzeta snažnom strašću i osećanjem.

Ona živi ovu ljubav sa velikom žrtvom i velikodušću, dok Danuncio, fokusiran na svoju viziju i zadatak koji je sebi postavio, vidi u svim oblicima sentimentalnosti rizik slabosti .

On je protiv normi, banalnosti, mediokriteta . U njemu sve mora da bude ekstremno, preterano.

Ljubav, dueli, provokacije, čak i prežderavanje slatkišima za kojima je veoma proždrljiv: "Malobrojne  su moje strasti, malobrojni moji poroci; ali i jedni i drugi su ekstremni".

Način života koji ima za cilj da proizvede zadovoljstvo, tu varnicu koja je potrebna da bi se pokrenuo proces njegove energije. Energije koja je život, energije bez koje čovek umire pre svoje smrti. Danuncio eliminiše sve ono što u njemu ne proizvodi energiju.

U novoj Danuncijevoj drami "Mrtvi grad" trebalo je da igra Eleonora Duze, ali pesnik, možda pod uticajem ideje o pozorišnom debiju u Parizu, nudi ovu ulogu čuvenoj francuskoj glumici Sari Bernar. 

Odnos sa Eleonorom Duze se prekida, ali će se nastaviti čim joj pesnik bude ponudio ulogu protagoniste u svojoj novoj drami.

Mnogi optužuju Danuncija da  je iskoristio Duze. Ali da li je bio zaista pokrenut samo prilikom?

Ili možda nije mogao da dozvoli da ono što dominira bude osećanje? On je takođe voleo Duze i nalazio je u njoj najveći izvor inspiracije svog života, ostavši vezan za nju zauvek.

Ali možda ovde još jednom koristimo normalne reči: ljubav, osećanje, senzibilnost, za osobe za koje su ove reči verovatno nosile drugačije značenje.

Osobe čije je ponašanje nama često neshvatljivo.

U međuvremenu, drame Danuncija nisu postizale veliki uspeh. Jedino izvođenje Eleonore Duze ne doživljava neuspeh.  Ali Danuncio se čini neverovatno spokojan i siguran u sebe. Dok publika zviždi i povikuje, on se pojavljuje na proscenijumu, i naklonima i osmesima, zahvaljuje nekolicini koji aplaudiraju.

(Eleonora Duze)

Novi roman:  "Vatra ".

Veliki uspeh, ali i nova kontroverza.

U liku Foskarine se nesumnjivo prepoznaje Eleonora Duze. Njeno fizičko propadanje, njena patološka ljubomora, njen strah od gubitka voljenog.

Kako se osetila  Duze?

Koje su bile njene reči?

"Znam za taj  roman, i ja sam dala dozvolu za štampu, zato što moja patnja, kakva god bila, nije važna kada je u pitanju davanje još jednog remek dela italijanskoj književnosti. I zatim, ja imam četrdeset jednu godinu, i volim ga!"

Njena posvećenost umetnosti i čoveku koga je smatrala najvećim živim pesnikom, bila je potpuna. Ovo je možda pravi primer bivanja umetnikom: totalna i potpuno bezuslovna posvećenost Umetnosti, onome u šta se veruje.

To je najplodniji period Danuncijevog poetskog stvaralaštva.

Tokom jednog letnjeg odmora sa Duze, stvara svoja najveća dela, uključujući i Halkion, vrhunac njegove lirike. Zbirka u kojoj se ističe, svojom zanosnom muzikalnošću, "Kiša u borovoj šumi ".

Pesnik je šetao borovom šumom Versilije sa svojom saputnicom, Eleonorom Duze, nazvanom Hermiona, kada ih je iznenada uhvatio letnji pljusak.

To je eksplozija čulne percepcije, koja prodire u njih dvoje sve dok oboje ne izgube stanje ljudskog bića. Stapaju se potpuno sa biljnim životom usred kog se kreću, u nekoj vrsti metamorfoze koja pogađa njihova tela, njihove misli i snove.

Među različitim razlozima koji su doveli do razlaza između Danuncija i Eleonore Duze, jedna epizoda: pesnik traži od glumice pozajmicu da plati školovanje svog sina, ali posle odlučuje da iskoristi taj novac da kupi sebi konja.

Najnovija demonstracija njegovog apsolutnog egocentrizma, koja još jednom povređuje Duze. Ali zašto to čini?

Da li je zaista toliko impulsivan, neodgovoran, sebičan ?

Ili postoji druga hipoteza? Njegova ljubav prema luksuzu i prekomernosti dolazi iz dobro definisanog pristupa životu: on želi da se bori sa racionalnošću, ili bolje, sa razumom. Suprotstavljajući se tom zdravom razumu koji meri i kalkuliše posledice i prilike. Danuncio želi da ide preko razuma, da ide tamo gde samo umetnik može da se upusti.

Posle devet godina, odnos između Gabrijela Danuncija i Eleonore Duze dolazi do kraja. Glumica piše još nekolicinu strastvenih pisama, pre nego što se pomiri sa idejom da je njihova ljubavna priča završena.

Oko dvadeset godina kasnije, Danuncio dobija vest o smrti Eleonore Duze.

Možemo ga zamisliti kako miluje isklesano lice Duze, koje je oduvek na njegovom stolu, dok izgovara : "Umrla je ona koju nisam zaslužio".

(Isklesano lice Eleonore Duze
na  Danuncijevom stolu, na imanju Vitoriale)

ARTEMIZIJA ĐENTILESKI – STRAST KAO SUDBINA, SUDBINA KAO STRAST

Da li je sudbina nešto što se osvaja ili nešto što nam je dato? Koji su to elementi koji mogu da intervenišu u modifikovanju jedne sudbine suštinski već predodređene od strane prirode, istorijskog konteksta, porodičnog okruženja, nasleđa? Gde možemo da potražimo moguće odgovore na ova fundamentalna pitanja? Zasigurno u životima nekih ličnosti koje su ostavile trag, koje su otvorile neki put koji je pre njih bio nezamisliv, unutrašnje nasleđe koje danas smatramo normalnim, skoro banalnim, koje uzimamo zdravo za gotovo. Ali Istorija, a posebno Istorija umetnosti mora nam biti vodič u potrazi za velikim inovatorima sudbine ljudskog bića.

Prisetimo se sada neke naše posete nekom muzeju, koji je naravno ispunjen slikama. Prođimo u mislima različite slike sa odgovarajućim natpisima na kojima su navedena imena i datumi. Koliko je ženskih imena među tim slikama? Skoro ni jedno. U velikom delu istorije figurativnih umetnosti prisustvo žena umetnica skoro da i ne postoji. Jedna žena slikarka je više nego raritet. Ona je jedinstveni primer, jedan fenomen apsolutno van norme. Ali evo jednog fenomena koji se pojavljuje u Istoriji: Artemizija Đentileski. XVII vek. Žena. Umetnica. Žena umetnica. Umetnica žena.

Autoportret kao alegorija slikarstva

A šta se to dogodilo Artemiziji? Kako je završila njena sudbina žene tog doba?

Šta to njenu sudbinu čini tako drugačijom od sudbine drugih žena njenog vremena?

Šta joj je omogućilo da prekine sa konvencijama i normama društva kome je pripadala, i učini svoj život jedinstvenim, ali pre svega da kreira život koji se smatrao nemogućim?

Velika hrabrost, apsolutna odlučnost. Snažna strast.

Evo magične reči: Strast.

Strast. Zar ova reč ne izaziva u nama neku vrstu trzaja? Zar nas ne upućuje na sliku velikog ognja koji gori,i širi toplotu, topi lance, sagoreva prepreke?

Strast kao snaga koja podstiče, koja daje hrabrost, koja čini da idemo preko granice umora, straha. Strast koja sagoreva. Sagoreva dosadu, naviku, prazninu smisla. Gde pronaći tu strast?

Našu strast?

I mi bismo voleli da osetimo, da živimo strast. Ali šta radimo da bismo je razbudili u sebi?

Artemizijina strast nije jako osećanje. Nije emocija. To je čista životna snaga. Čista energija. Artemizija tu svoju strast izražava u životu, kroz teške izbore, kroz odluke i akcije koje je vode ka tome da bude uvek nezavisna i samostalna, upuštajući se u situacije koje su opasnije za jednu ženu. Ali najjača strast, njena najveća avantura, podsticaj koji je doveo na vrh istorije je uvek bila njena umetnost. Njeno slikarstvo.

Artemizija neumorno slika. Ona crpi svoju inspiraciju iz ponosnih bitaka ženskih ličnosti u istoriji. Heroine koje ne trpe nepravdu, prevaru, sramotu, već im se suprotstavljaju, boreći se. Mitske figure koje se dižu protiv tiranije. A kada ne mogu da se suprotstave zakonu jačeg, odlaze u smrt.

Judita koja odseca glavu Holofernu

Mačevi, otrovi, bodeži. Amazonke, grešnice, zavodnice, sve se one bore između ljubavi, smrti i slobode. Sve se oslobađaju, sve trijumfuju. Lukrecija, Jael, Kleopatra, Judita. Njene slike, po surovosti, prevazilaze Karavađa.

Nasilje koje još više uznemiruje ako pomislimo da ga izražava jedna žena.

Zašto taj bes, ta brutalnost? Protiv koga je jurišala? Protiv oca? Protiv Agostina Tasija, učitelja koji ju je zaveo? Ili protiv moći institucija, protiv zakona prirode koji su želeli da žena bude na margini istorije, protiv jedne sudbine koja je za nju bila neprihvatljiva?

Njena sudbina je pobuna. Snaga pobune protiv osećanja nametanja kome karakter tako strastan kao njen nije mogao da se pokori. Umetnost mora da bude protest. Idenje protiv svega onoga što sprečava potrebu da se izrazi sopstveno biće. Titanska borba.

(neki delovi u ovom članku preuzeti su iz knjige “Artemisia”, Alexandra Lapierre)