Da li je sudbina
nešto što se osvaja ili nešto što nam je dato? Koji su to elementi koji mogu da
intervenišu u modifikovanju jedne sudbine suštinski već predodređene od strane
prirode, istorijskog konteksta, porodičnog okruženja, nasleđa? Gde možemo da
potražimo moguće odgovore na ova fundamentalna pitanja? Zasigurno u životima
nekih ličnosti koje su ostavile trag, koje su otvorile neki put koji je pre
njih bio nezamisliv, unutrašnje nasleđe koje danas smatramo normalnim, skoro
banalnim, koje uzimamo zdravo za gotovo. Ali Istorija, a posebno Istorija
umetnosti mora nam biti vodič u potrazi za velikim inovatorima sudbine ljudskog
bića.
Prisetimo se sada neke naše posete nekom
muzeju, koji je naravno ispunjen slikama. Prođimo u mislima različite slike sa
odgovarajućim natpisima na kojima su navedena imena i datumi. Koliko je ženskih
imena među tim slikama? Skoro ni jedno. U velikom delu istorije figurativnih umetnosti
prisustvo žena umetnica skoro da i ne postoji. Jedna žena slikarka je više nego
raritet. Ona je jedinstveni primer, jedan fenomen apsolutno van norme. Ali evo
jednog fenomena koji se pojavljuje u Istoriji: Artemizija Đentileski. XVII vek.
Žena. Umetnica. Žena umetnica. Umetnica žena.
 |
| Autoportret kao alegorija slikarstva |
A šta se to
dogodilo Artemiziji? Kako je završila njena sudbina žene tog doba?
Šta to njenu
sudbinu čini tako drugačijom od sudbine drugih žena njenog vremena?
Šta joj je
omogućilo da prekine sa konvencijama i normama društva kome je pripadala, i
učini svoj život jedinstvenim, ali pre svega da kreira život koji se smatrao
nemogućim?
Velika hrabrost, apsolutna odlučnost. Snažna strast.
Evo magične reči:
Strast.
Strast. Zar ova
reč ne izaziva u nama neku vrstu trzaja? Zar nas ne upućuje na sliku velikog
ognja koji gori,i širi toplotu, topi lance, sagoreva
prepreke?
Strast kao snaga
koja podstiče, koja daje hrabrost, koja čini da idemo preko granice umora,
straha. Strast koja sagoreva. Sagoreva dosadu, naviku, prazninu smisla. Gde
pronaći tu strast?
Našu strast?
I mi bismo voleli
da osetimo, da živimo strast. Ali šta radimo da bismo je razbudili u sebi?
Artemizijina
strast nije jako osećanje. Nije emocija. To je čista životna snaga. Čista
energija. Artemizija tu svoju strast izražava u životu, kroz teške izbore, kroz
odluke i akcije koje je vode ka tome da bude uvek nezavisna i samostalna,
upuštajući se u situacije koje su opasnije za jednu ženu. Ali najjača strast,
njena najveća avantura, podsticaj koji je doveo na vrh istorije je uvek bila
njena umetnost. Njeno slikarstvo.
Artemizija
neumorno slika. Ona crpi svoju inspiraciju iz ponosnih bitaka ženskih ličnosti
u istoriji. Heroine koje ne trpe nepravdu, prevaru, sramotu, već im se
suprotstavljaju, boreći se. Mitske figure koje se dižu protiv tiranije. A kada ne
mogu da se suprotstave zakonu jačeg, odlaze u smrt.
 |
| Judita koja odseca glavu Holofernu |
Mačevi, otrovi,
bodeži. Amazonke, grešnice, zavodnice, sve se one bore između ljubavi, smrti i
slobode. Sve se oslobađaju, sve trijumfuju. Lukrecija, Jael, Kleopatra, Judita.
Njene slike, po surovosti, prevazilaze Karavađa.
Nasilje koje još
više uznemiruje ako pomislimo da ga izražava jedna žena.
Zašto taj bes, ta brutalnost? Protiv koga je jurišala? Protiv oca? Protiv Agostina Tasija,
učitelja koji ju je zaveo? Ili protiv moći institucija, protiv zakona prirode
koji su želeli da žena bude na margini istorije, protiv jedne sudbine koja je
za nju bila neprihvatljiva?
Njena sudbina je pobuna.
Snaga pobune protiv osećanja nametanja kome karakter tako strastan kao njen
nije mogao da se pokori. Umetnost mora da bude protest. Idenje protiv svega
onoga što sprečava potrebu da se izrazi sopstveno biće. Titanska borba.
(neki delovi u ovom članku preuzeti su iz
knjige “Artemisia”, Alexandra Lapierre)
