Kada se govori o smrti, mogu se videti najčudniji gestovi, kao i najarhaičnije i, bez sumnje, najkomičnije zaštite od uroka.
Kako govoriti o smrti, a da ljudi ne pobegnu? A i zašto govoriti o tome? “Zar se ne može govoriti o nekim veselijim i laganijim stvarima?” Koja je svrha govoriti o smrti?
Neko kaže: “Da je se ne bismo više plašili”. Ali ne kada ona dođe, već tokom čitavog našeg života, tokom kog nam ova misao oduzima dobar deo slobode. Kako možemo da govorimo o slobodi, ako nismo slobodni da mislimo i govorimo o nečem tako krucijalnom za život, kao što je smrt?
Ovo uklanjanje smrti iz naših misli i razgovora, pronalazi moguće opravdanje u odsustvu slika smrti. Ne smrti generalno. Time nas bombarduju, već sopstvene smrti.
Cacciari bi rekao: “U ovome je izvorni skandal: što ne možemo da govorimo o sopstvenoj smrti”.
Mi poznajemo i sve tehnike utehe.
Čak i filozofija, sa Epicurus-om: “Kada smrti bude, mene neće biti. A dok ja postojim, smrti nema”.
Nije moguće imati predstavu smrti. Ne možemo je ispuniti svojim ja. Giorgio Pigafetta govori o smrti kao “najpraznijoj od svih slika”.
Ako ne mogu da govorim o smrtibudući da nemam neku njenu sliku, mogu da govorim o umiranju. Ne govorim o smrti kao činjenici, koja najpraznija od svih slika. Već o umiranju kao “aktivnoj reči”. Kao akciji. Mogu reći: Ja sam onaj koji umire.
Filozofija ima mnogo toga da kaže o umiranju. Šta radim govoreći? Postavljam teze, negiram, negiranje nije karakteristično za razmišljanje. Ali šta je negiranje? Zar nije promena? Zar ne postoji onda neprestano umiranje nečega u meni?
Smrt, umiranje je činjenica koja nas se tiče.
Zar umiranje nije implicirano u svakom gestu slobode? Šta se dešava u razmišljanju o smrti? Mogli bismo razmišljati o njoj kao da smo slobodni od svake uslovljenosti. Dakle, i ovde nailazimo na slobodu: tu je smrt, koja nas oslobađa.
Hegel kaže: “Smrt je kao kretanje vetra koji spasava postojanje od truljenja”.Umreti pobedonosno. Biti sposoban umreti (Nietzsche). Kao izraz naše volje. Moći umreti.
Izbegavanje suočavanja sa mogućnošću umiranja znači izbegavanje suočavanja sa životom. Sposobnost umiranja. Čak i kod Fauerbach-a. Misliti smrt kao jedna naša sposobnost. Nijedna druga životinja nema sposobnost umiranja.
Pigafetta govori o pesnicima. Valery: kroz meditaciju doći do toga da možemo da kažemo: “Učinio sam što sam morao”. Umreti dobro. Kalos, to jest lepo. Umreti ostvaren, zadovoljan. Antigona: “Umirem kalos”. Biti sposoban za ovakvo umiranje.
Ovo je suprotno smrti Ivana Iliča, od Tolstoj-a. On kaže na kraju: “Ovo je neki tuđi život”. Ne može da kaže kalos. “Moj život je bio smrt (u životu) i sad krepam”.
Valery je mislio na završeno delo. Opus, savršen. Ali postoji li samo ovo aristokratsko značenje?
Ovo nalazimo kod Heidegger-a. Biće i Vreme. Bivstvovanje ka smrti. Promišljati u svakom trenutku krajnju mogućnost smrti. I ako živim autentično moram u svakom trenutku misliti krajnju mogućnost, onu u kojoj je svaka mogućnost oduzeta.
Ali može se reći: “Da, ali u sadašnjem trenutku u kome ja anticipiram svoju krajnju mogućnost, moram u svakom trenutku da se bavim sobom. Moram u potpunosti da odgovorim u svakom trenutku na veliko eshatološko pitanje”. Eshatologija kao veza sa krajnjim očekivanjima čoveka, može imati značajan uticaj na viziju sveta i na svakodnevno ponašanje.
U svakom trenutku. Učini svaki trenutak svog života trenutkom. Poslednjim trenutkom. U kome je potpunost. Dakle, nemoj samo da prihvataš sopstvenu konačnost. Kao što Heidegger kaže. Već takođe oseti odgovornost svakog trenutka kako bi odgovorio na potpunost sopstvenog života.
Kako govoriti o smrti, a da ljudi ne pobegnu? A i zašto govoriti o tome? “Zar se ne može govoriti o nekim veselijim i laganijim stvarima?” Koja je svrha govoriti o smrti?
Neko kaže: “Da je se ne bismo više plašili”. Ali ne kada ona dođe, već tokom čitavog našeg života, tokom kog nam ova misao oduzima dobar deo slobode. Kako možemo da govorimo o slobodi, ako nismo slobodni da mislimo i govorimo o nečem tako krucijalnom za život, kao što je smrt?
Ovo uklanjanje smrti iz naših misli i razgovora, pronalazi moguće opravdanje u odsustvu slika smrti. Ne smrti generalno. Time nas bombarduju, već sopstvene smrti.
Cacciari bi rekao: “U ovome je izvorni skandal: što ne možemo da govorimo o sopstvenoj smrti”.
Mi poznajemo i sve tehnike utehe.
 |
| Bista Epicurus-a |
Nije moguće imati predstavu smrti. Ne možemo je ispuniti svojim ja. Giorgio Pigafetta govori o smrti kao “najpraznijoj od svih slika”.
Ako ne mogu da govorim o smrtibudući da nemam neku njenu sliku, mogu da govorim o umiranju. Ne govorim o smrti kao činjenici, koja najpraznija od svih slika. Već o umiranju kao “aktivnoj reči”. Kao akciji. Mogu reći: Ja sam onaj koji umire.
Filozofija ima mnogo toga da kaže o umiranju. Šta radim govoreći? Postavljam teze, negiram, negiranje nije karakteristično za razmišljanje. Ali šta je negiranje? Zar nije promena? Zar ne postoji onda neprestano umiranje nečega u meni?
Smrt, umiranje je činjenica koja nas se tiče.
Zar umiranje nije implicirano u svakom gestu slobode? Šta se dešava u razmišljanju o smrti? Mogli bismo razmišljati o njoj kao da smo slobodni od svake uslovljenosti. Dakle, i ovde nailazimo na slobodu: tu je smrt, koja nas oslobađa.
Hegel kaže: “Smrt je kao kretanje vetra koji spasava postojanje od truljenja”.Umreti pobedonosno. Biti sposoban umreti (Nietzsche). Kao izraz naše volje. Moći umreti.
Izbegavanje suočavanja sa mogućnošću umiranja znači izbegavanje suočavanja sa životom. Sposobnost umiranja. Čak i kod Fauerbach-a. Misliti smrt kao jedna naša sposobnost. Nijedna druga životinja nema sposobnost umiranja.
Pigafetta govori o pesnicima. Valery: kroz meditaciju doći do toga da možemo da kažemo: “Učinio sam što sam morao”. Umreti dobro. Kalos, to jest lepo. Umreti ostvaren, zadovoljan. Antigona: “Umirem kalos”. Biti sposoban za ovakvo umiranje.
Ovo je suprotno smrti Ivana Iliča, od Tolstoj-a. On kaže na kraju: “Ovo je neki tuđi život”. Ne može da kaže kalos. “Moj život je bio smrt (u životu) i sad krepam”.
Valery je mislio na završeno delo. Opus, savršen. Ali postoji li samo ovo aristokratsko značenje?
U generalnijem smislu sopstveni život treba videti kao jedno delo, čiji je smrt dostojan završetak. Ne treba da o toj krajnjoj tački života, već u svakom trenutku života, da osetimo taj trenutak (trenutak = ovde sam). Učini da svaki sadašnji trenutak bude trenutak, koji kao da je tvoj poslednji. Anticipiraj to ostvarenje kao da je poslednje. Poslednji trenutak.
 |
| Martin Heidegger |
Ali može se reći: “Da, ali u sadašnjem trenutku u kome ja anticipiram svoju krajnju mogućnost, moram u svakom trenutku da se bavim sobom. Moram u potpunosti da odgovorim u svakom trenutku na veliko eshatološko pitanje”. Eshatologija kao veza sa krajnjim očekivanjima čoveka, može imati značajan uticaj na viziju sveta i na svakodnevno ponašanje.
U svakom trenutku. Učini svaki trenutak svog života trenutkom. Poslednjim trenutkom. U kome je potpunost. Dakle, nemoj samo da prihvataš sopstvenu konačnost. Kao što Heidegger kaže. Već takođe oseti odgovornost svakog trenutka kako bi odgovorio na potpunost sopstvenog života.
