Eleonora Duze i Gabrijele Danuncio - Ljubav umetnika

(Gabrijele Danuncio i Eleonora Duze)

Ponekad, kao u igri sudbine, velike figure iz istorije se susreću. I kada se to dogodi, to biva jedan upečatljiv susret.

Venecija, 1895. Gabrijele Danuncio sreće najveću glumicu svih vremena, Eleonoru Duze.

To je početak jedne velike ljubavi, o čemu svedoči prvo pismo koje mu Duze šalje:

"VIDIM SUNCE, i zahvaljujem se svim dobrim silama zemlje što sam Vas srela. Vama svako dobro, i svaki pozdrav. Eleonora " .

Ali Duze nije žena poput drugih. To nije samo prolazna strast za Danuncijem. U Eleonori, Božanskoj, pesnik vidi jedinu glumicu koja bi mogla da tumači njegove drame. Ona, sa svojom tragičnom snagom, veličanstvenošću svog scenskog postojanja. Jedina koja bi mogla da ovaploti veličinu likova koje je on stvorio. Za Eleonoru Duze, D'Anuncio je umetnik koji može dati život novom pozorištu, pesnik koji može uzvisiti njen talenat .

Da li je ovaj susret slučajnost? Ili plod sudbine? Ili možda postoji tajanstveni zakon po kom velike sile ne mogu a da ne privuku jedna drugu, da se ponište i veličaju u isto vreme u susretu sa onim drugim, i tako streme ka stvaranju nečeg velikog, novog, lepog?

(Gabrijele Danuncio)

Eleonora Duze je obuzeta snažnom strašću i osećanjem.

Ona živi ovu ljubav sa velikom žrtvom i velikodušću, dok Danuncio, fokusiran na svoju viziju i zadatak koji je sebi postavio, vidi u svim oblicima sentimentalnosti rizik slabosti .

On je protiv normi, banalnosti, mediokriteta . U njemu sve mora da bude ekstremno, preterano.

Ljubav, dueli, provokacije, čak i prežderavanje slatkišima za kojima je veoma proždrljiv: "Malobrojne  su moje strasti, malobrojni moji poroci; ali i jedni i drugi su ekstremni".

Način života koji ima za cilj da proizvede zadovoljstvo, tu varnicu koja je potrebna da bi se pokrenuo proces njegove energije. Energije koja je život, energije bez koje čovek umire pre svoje smrti. Danuncio eliminiše sve ono što u njemu ne proizvodi energiju.

U novoj Danuncijevoj drami "Mrtvi grad" trebalo je da igra Eleonora Duze, ali pesnik, možda pod uticajem ideje o pozorišnom debiju u Parizu, nudi ovu ulogu čuvenoj francuskoj glumici Sari Bernar. 

Odnos sa Eleonorom Duze se prekida, ali će se nastaviti čim joj pesnik bude ponudio ulogu protagoniste u svojoj novoj drami.

Mnogi optužuju Danuncija da  je iskoristio Duze. Ali da li je bio zaista pokrenut samo prilikom?

Ili možda nije mogao da dozvoli da ono što dominira bude osećanje? On je takođe voleo Duze i nalazio je u njoj najveći izvor inspiracije svog života, ostavši vezan za nju zauvek.

Ali možda ovde još jednom koristimo normalne reči: ljubav, osećanje, senzibilnost, za osobe za koje su ove reči verovatno nosile drugačije značenje.

Osobe čije je ponašanje nama često neshvatljivo.

U međuvremenu, drame Danuncija nisu postizale veliki uspeh. Jedino izvođenje Eleonore Duze ne doživljava neuspeh.  Ali Danuncio se čini neverovatno spokojan i siguran u sebe. Dok publika zviždi i povikuje, on se pojavljuje na proscenijumu, i naklonima i osmesima, zahvaljuje nekolicini koji aplaudiraju.

(Eleonora Duze)

Novi roman:  "Vatra ".

Veliki uspeh, ali i nova kontroverza.

U liku Foskarine se nesumnjivo prepoznaje Eleonora Duze. Njeno fizičko propadanje, njena patološka ljubomora, njen strah od gubitka voljenog.

Kako se osetila  Duze?

Koje su bile njene reči?

"Znam za taj  roman, i ja sam dala dozvolu za štampu, zato što moja patnja, kakva god bila, nije važna kada je u pitanju davanje još jednog remek dela italijanskoj književnosti. I zatim, ja imam četrdeset jednu godinu, i volim ga!"

Njena posvećenost umetnosti i čoveku koga je smatrala najvećim živim pesnikom, bila je potpuna. Ovo je možda pravi primer bivanja umetnikom: totalna i potpuno bezuslovna posvećenost Umetnosti, onome u šta se veruje.

To je najplodniji period Danuncijevog poetskog stvaralaštva.

Tokom jednog letnjeg odmora sa Duze, stvara svoja najveća dela, uključujući i Halkion, vrhunac njegove lirike. Zbirka u kojoj se ističe, svojom zanosnom muzikalnošću, "Kiša u borovoj šumi ".

Pesnik je šetao borovom šumom Versilije sa svojom saputnicom, Eleonorom Duze, nazvanom Hermiona, kada ih je iznenada uhvatio letnji pljusak.

To je eksplozija čulne percepcije, koja prodire u njih dvoje sve dok oboje ne izgube stanje ljudskog bića. Stapaju se potpuno sa biljnim životom usred kog se kreću, u nekoj vrsti metamorfoze koja pogađa njihova tela, njihove misli i snove.

Među različitim razlozima koji su doveli do razlaza između Danuncija i Eleonore Duze, jedna epizoda: pesnik traži od glumice pozajmicu da plati školovanje svog sina, ali posle odlučuje da iskoristi taj novac da kupi sebi konja.

Najnovija demonstracija njegovog apsolutnog egocentrizma, koja još jednom povređuje Duze. Ali zašto to čini?

Da li je zaista toliko impulsivan, neodgovoran, sebičan ?

Ili postoji druga hipoteza? Njegova ljubav prema luksuzu i prekomernosti dolazi iz dobro definisanog pristupa životu: on želi da se bori sa racionalnošću, ili bolje, sa razumom. Suprotstavljajući se tom zdravom razumu koji meri i kalkuliše posledice i prilike. Danuncio želi da ide preko razuma, da ide tamo gde samo umetnik može da se upusti.

Posle devet godina, odnos između Gabrijela Danuncija i Eleonore Duze dolazi do kraja. Glumica piše još nekolicinu strastvenih pisama, pre nego što se pomiri sa idejom da je njihova ljubavna priča završena.

Oko dvadeset godina kasnije, Danuncio dobija vest o smrti Eleonore Duze.

Možemo ga zamisliti kako miluje isklesano lice Duze, koje je oduvek na njegovom stolu, dok izgovara : "Umrla je ona koju nisam zaslužio".

(Isklesano lice Eleonore Duze
na  Danuncijevom stolu, na imanju Vitoriale)

ARTEMIZIJA ĐENTILESKI – STRAST KAO SUDBINA, SUDBINA KAO STRAST

Da li je sudbina nešto što se osvaja ili nešto što nam je dato? Koji su to elementi koji mogu da intervenišu u modifikovanju jedne sudbine suštinski već predodređene od strane prirode, istorijskog konteksta, porodičnog okruženja, nasleđa? Gde možemo da potražimo moguće odgovore na ova fundamentalna pitanja? Zasigurno u životima nekih ličnosti koje su ostavile trag, koje su otvorile neki put koji je pre njih bio nezamisliv, unutrašnje nasleđe koje danas smatramo normalnim, skoro banalnim, koje uzimamo zdravo za gotovo. Ali Istorija, a posebno Istorija umetnosti mora nam biti vodič u potrazi za velikim inovatorima sudbine ljudskog bića.

Prisetimo se sada neke naše posete nekom muzeju, koji je naravno ispunjen slikama. Prođimo u mislima različite slike sa odgovarajućim natpisima na kojima su navedena imena i datumi. Koliko je ženskih imena među tim slikama? Skoro ni jedno. U velikom delu istorije figurativnih umetnosti prisustvo žena umetnica skoro da i ne postoji. Jedna žena slikarka je više nego raritet. Ona je jedinstveni primer, jedan fenomen apsolutno van norme. Ali evo jednog fenomena koji se pojavljuje u Istoriji: Artemizija Đentileski. XVII vek. Žena. Umetnica. Žena umetnica. Umetnica žena.

Autoportret kao alegorija slikarstva

A šta se to dogodilo Artemiziji? Kako je završila njena sudbina žene tog doba?

Šta to njenu sudbinu čini tako drugačijom od sudbine drugih žena njenog vremena?

Šta joj je omogućilo da prekine sa konvencijama i normama društva kome je pripadala, i učini svoj život jedinstvenim, ali pre svega da kreira život koji se smatrao nemogućim?

Velika hrabrost, apsolutna odlučnost. Snažna strast.

Evo magične reči: Strast.

Strast. Zar ova reč ne izaziva u nama neku vrstu trzaja? Zar nas ne upućuje na sliku velikog ognja koji gori,i širi toplotu, topi lance, sagoreva prepreke?

Strast kao snaga koja podstiče, koja daje hrabrost, koja čini da idemo preko granice umora, straha. Strast koja sagoreva. Sagoreva dosadu, naviku, prazninu smisla. Gde pronaći tu strast?

Našu strast?

I mi bismo voleli da osetimo, da živimo strast. Ali šta radimo da bismo je razbudili u sebi?

Artemizijina strast nije jako osećanje. Nije emocija. To je čista životna snaga. Čista energija. Artemizija tu svoju strast izražava u životu, kroz teške izbore, kroz odluke i akcije koje je vode ka tome da bude uvek nezavisna i samostalna, upuštajući se u situacije koje su opasnije za jednu ženu. Ali najjača strast, njena najveća avantura, podsticaj koji je doveo na vrh istorije je uvek bila njena umetnost. Njeno slikarstvo.

Artemizija neumorno slika. Ona crpi svoju inspiraciju iz ponosnih bitaka ženskih ličnosti u istoriji. Heroine koje ne trpe nepravdu, prevaru, sramotu, već im se suprotstavljaju, boreći se. Mitske figure koje se dižu protiv tiranije. A kada ne mogu da se suprotstave zakonu jačeg, odlaze u smrt.

Judita koja odseca glavu Holofernu

Mačevi, otrovi, bodeži. Amazonke, grešnice, zavodnice, sve se one bore između ljubavi, smrti i slobode. Sve se oslobađaju, sve trijumfuju. Lukrecija, Jael, Kleopatra, Judita. Njene slike, po surovosti, prevazilaze Karavađa.

Nasilje koje još više uznemiruje ako pomislimo da ga izražava jedna žena.

Zašto taj bes, ta brutalnost? Protiv koga je jurišala? Protiv oca? Protiv Agostina Tasija, učitelja koji ju je zaveo? Ili protiv moći institucija, protiv zakona prirode koji su želeli da žena bude na margini istorije, protiv jedne sudbine koja je za nju bila neprihvatljiva?

Njena sudbina je pobuna. Snaga pobune protiv osećanja nametanja kome karakter tako strastan kao njen nije mogao da se pokori. Umetnost mora da bude protest. Idenje protiv svega onoga što sprečava potrebu da se izrazi sopstveno biće. Titanska borba.

(neki delovi u ovom članku preuzeti su iz knjige “Artemisia”, Alexandra Lapierre)

Sezan – Život je strašan

“Život je strašan”. Upravo je tako govorio. I to je sada već poznata izjava. Neko je zna, prepoznaje i pripisuje njenom pravom vlasniku: Polu Sezanu.

Paul Cézanne

Zašto, koje mesto u njegovom životu ima jedna ovakva rečenica, koju ona važnost ima, budući da ju je on često ponavljao malobrojnim ljudima koji su ga okruživali?

On je uvek živeo u svom slikarstvu, u stalnoj potrazi koja ga je dovela čak dotle da posumnja u samo slikarstvo. Istinska i prava patnja, potraga u ostvarenju njegovog dela: naslikati čitav svet, čitavo postojanje, život. A u isto vreme svest da te život, svakodnevna realnost odnosi.

Znao je, osećao, da je život pun strahova, slabosti, da je njegov život pun strahova i slabosti. Njegov, kao i bilo koji drugi, ali on je slikao. Pokazao je svakome ko je želeo da vidi njegove slike, čitav svet, čitavo postojanje.

Strašan jer ti ne ostavlja mogućnost da biraš, jer te stavlja pred mnogobrojne izbore i nikad ne možeš znati koji je onaj pravi. Jer te život stavlja pred postojanje koje je za jednog čoveka nešto nesavladivo.

Ali tu je i onaj zarez koji pomalo razdvaja strahove, bivanje zastrašujućim, i postavlja sve sa nekom vrstom neučestvovanja. U taj zarez se smestio Sezan, između straha i života: na grebenu.

Taj zarez kao da je njegova slika okačena između svih strahova umetnika i njegovog sopstvenog života, sačinjenog od umetnosti. Naposletku, tu je život, život koji smo svi prinuđeni da živimo, onaj koji nas postavlja pred strahove i užase, pred postojanje. I upravo je život predmet umetnosti. Predmet onoga što je Sezan pokušavao da razotkrije ljudima.

Život bi trebalo da bude akumuliranje slojeva novih vizija, novih pojedinosti, novih senzacija, koje nam svaki objekat, svaki trenutak našeg života nudi.

Uzrok Sezanovog nemira je u ovom neprestanom insistiranju na potrazi, na ponovnim pokušajima, na gledanju iznova i iznova, na odlaženju u dubine stvari ne bivajući nikada siguran da si pronašao njihovu krajnju suštinu.

Njegova apsolutna potreba da ostaje na tim stvarima sa kojima se isprepletao u tako bliskom odnosu, što ga svaki sledeći put odvodi sve više u dubinu. Takav je i njegov život, u kome nema događaja, značajnih promena, i koji izražava njegovu potrebu da prati i da odlučuje ono što je važno za njega, a ne ono što je bolje i ispravno i ugodnije. Ali njegovo ostajanje u ovoj dimenziji proizvodilo je u njemu najjaču moguću senzaciju za jedno ljudsko biće.

Sezanova ogromna moralna svest vodila ga je ka shvatanju da je neophodno držati u sebi i prigrliti svaki put sve, što je bio napor i beskrajno strpljenje.

Nije žurio. Čekao je satima, sakriven kao gušter, da svetlost promeni ugao nad obroncima planine, pažljivo je pratio lagane i veličanstvene promene prirode. Video je kako voda nagriza kamenje šljunkovite obale reke, kako vetar uglačava stenje duvajući kroz pukotine, kako se drveće povija i odoleva vrtlozima uragana.....

Svojim načinom slikanja želeo je da podražava same procese prirode.

Neobjektivnost ga je ozlojeđivala. Kao što ga je ozlojeđivala beda jedne kulture koja je sve više pažnje poklanjala sentimentalnim, psihološkim i emotivnim impulsima pojedinca.

Za njega je uloga umetnika bila da bude referentna tačka za život svih ljudi.

Kako su godine prolazile slikarstvo je postajalo pravi moralni čin. Koji se nije zasnivao na iznenadnim intuicijama. Naprotiv, išao je sporim i teškim koracima, stalno pokušavajući, neprestano iznova probajući.

Svojom konstruktivnom svešću nastojao je svaki put da zaustavi navalu prirodnog i instinktivnog osećanja. Osećaj da postoji nešto s druge strane (s druge strane onoga što je nama dostižno) i osećaj da ostajemo sa ove strane. To je bio njegov nemir. Nikad razrešeno i nerazrešivo nespokojstvo duha umirivalo se unutar ogromnog daha prirode, koji je on uspevao da uhvati, u tom nesmirenom nemirnom osluškivanju.

30 godina provedenih pred “stvarima” sa opsesijom “realizacije”. Odnosno, učiniti stvarnim u formi ono što nam se daje tako fragmentarno, nejasno, prolazno.

Realizacija je iskustvo koje vodi do istinitosti stvari.

Ne može se niti se sme dozvoliti neuspeh pred zadatkom da se učini stvarnim nedokučivi život.

I Sezan se uvek vraćao svom poslu. Svojoj Sainte-Victoire “neopisivoj u hiljadama svojih zadataka” (da bi je otkrio u celosti i učinio stvarnom kao celinu).

Tu bi seo i slikao. Nemiran, u želji da požuri, pre nego što ona nestane. Sve se menja i transformiše. Samo rad ostaje. Rad koji mora da uhvati promenu i nestajanje.

Planina Sainte-Victoire je kao metafora života. Njegova realizacija je u tome da se uhvati njegova istina.

Sezanova umetnost nastaje iz odnosa sa prirodom, manje direktnog od odnosa koji su imali impresionisti, manje instinktivnog, a više meditativnog i dubokog. On ne može da zamisli slikarstvo van ovog odnosa; čitavo njegovo delo je zapravo dijalog sa stvarima, mrtvim prirodama i pejzažima, objektima u kojima je pokušavao da dokuči tajnu kroz časove kontemplacije u samoći.

U svetu, prirode ili čoveka, na Sezanovim slikama iz njegovog zrelog perioda ne izbija ni tračak subjektivnosti. Tu su samo stvari. “Sezan – piše Merleau-Ponty – otkriva osnov neljudske prirode u koju se čovek smešta. Eto zašto su njegovi likovi tako čudni i kao da su viđeni od strane nekog bića druge vrste. Pejzaž je bez vetra, voda jezera Annecy je nepomična, predmeti zaleđeni u oklevanju kao na samom početku zemlje.

To je svet bez prisnosti, u kome se on ne oseća dobro, koji zabranjuje svaki izliv čovečnosti. Slikarstvo čini nečovečnim čak i kada predstavlja ljudsko lice. Sezan je govorio da ljudsko lice treba slikati kao predmet. Za ovog slikara moguća je samo jedna emocija, osećanje otuđenosti, i samo jedan lirizam: lirizam postojanja koje se odvija uvek iz početka.”

Sezan se posvećuje proučavanju spoljašnjeg izgleda stvari. Širio je oči: odričući se svoje optičke interpretacije sveta, puštao je da stvari prodiru u njega, da ga osvoje. Ali svet koji onda rezultira sa njegovog platna je svet iz koga je se subjektivnost – vizuelne navike, perceptivna prilagođavanja i evropska slikarska tradicija- čini se isključenaom, ili, kao što bi rekao Merleau-Ponty, stavljenaom u zagradu. On čini epoché u odnosu na subjektivnu istoriju gledanja.

Bernard, njegov učenik i prijatelj, kaže:

Jednog dana, jednog popodneva u kome je duvao maestral, ja i moj prijatelj Xavier de Magallon došli smo mu u iznenadnu posetu, misleći da ne radi. Zatekli smo ga kako udara nogom u stenu, sa stisnutim pesnicama, i plače kao dete pred svojim iscepanim platnom koje je odneo udar vetra. Odmah smo požurili da ga spasimo iz žbunja u šupljini stene: “Ostavite ga tamo, ostavite ga, vikao je...Bio sam nadomak izraza, ovog puta...bila je dobra, bila je dobra... Ali ne mora da uspe. Ne. Ne. ... Pustite”.Veličanstveni pejzaž u kome se sijala Sainte-Victoire iznad plavičastih uvala, sveža, nežna i blistava. Videli smo delove platna koje je pocepao vetar, crveni mermer, borove, okićeno brdo, intenzivno nebo...

U poređenju sa samom prirodom, bilo je to podjednako remek-delo. Sezan je izbečenih očiju, gledao zajedno sa nama. Neobuzdan gnev, ludilo, nismo znali šta je preovladavalo. Uputio se ka slici, uzeo je, iscepao, bacio na stenje, kidao je udarcima cipele, gazio. Onda se skrušeno srušio na zemlju, i okrenuvši se sa stisnutom pesnicom ka nama, kao da smo mi odgovorni: “Odlazite, ostavite me na miru...”

I, skriveni iza borova, više od sat vremena smo ga slušali kako plače kao dete. Nije želeo više da ustane...”

Seminar - “Život protagoniste”

Dragi prijatelji i kolege, 

Pozivamo vas na dvodnevni seminar pod nazivom “Život protagoniste”, koji će se održati 4. i 6. oktobra u Beogradu, u okviru događaja “Dani Asocijacije Aletheia u Beogradu i Novom Sadu”.

...

Protagonista je neko ko, u bilo kojoj oblasti, umetničkoj, profesionalnoj, egzistencijalnoj, u odnosima sa drugima, odlučuje o sopstvenim ciljevima i ide sa snagom, odgovornošću i potpunom verom u sebe, ka realizaciji sopstvenog života. Života koji može i treba da se vidi, u svakoj prilici, kao izazov i mogućnost za samorealizaciju.

Ovi susreti u teorijsko-eksplikativnoj formi, imaju za cilj upoznavanje sa konkretnim koracima i sadržajem ličnog rada na procesu “uzdizanja” ka izuzetnosti i veličini.

Niz Ličnih sposobnosti vezanih za sopstveni karakter i energiju; Stil vezan za imidž i sposobnost Komunikacije; Lični uticaj vezan za sopstveno ubeđenje i sposobnost uveravanja, čine suštinske komponente ove figure koja se stavlja u “pobedničku” poziciju u odnosu na Život.

Protagonista je neko ko zauzima važno mesto u svakoj oblasti u kojoj deluje, on je u stanju da bude gospodar svakog događaja u kome učestvuje, i daje svoj pečat u kontekstu u kome radi i živi.

Massimo Giannetti

...

Par reči preporuke Ansambla Miraž

Seminar “Život protagoniste”, posvećen je pitanju kako preuzeti aktivnu ulogu u životu, kreirajući ga u svakom trenutku. Da bi ovo bilo moguće potrebno je raditi na unapređenju sposobnosti koje svako od nas kao ljudsko biće poseduje. Koje su sposobnosti koje koristim u svom svakodnevnom životu? Da li ih koristim na pravi način? Da li ih koristim u njihovoj punoj mogućnosti? Koje sposobnosti treba da osnažim?

Naša grupa “Ansambl Miraž” je krajem avgusta ove godine, prisustvovala seminaru u centru Asocijacije Aletheia, u Milanu. Po nama, seminar pruža neophodnu bazu za rad na sebi, počevši od onog naizgled osnovnog, ali istovremeno i najvišeg: kako odrediti sopstvene ciljeve u životu, kako kratkoročne (narednih pet, deset godina), tako i one na “duge staze”; kako kreirati plan koji će nam pomoći u ostvarenju tih ciljeva; kako napraviti konkretan program za sprovođenje plana.

Seminar na vrlo detaljan i konkretan način odgovara na pitanja kako se povezati sa svojim idealima, suštinskim potrebama, i kako ih staviti u odnos sa realnošću; kako osvestiti da postoji razlika između onoga što mislimo da emitujemo u svom okruženju od onoga što je zaista vidljivo, tj. kako nas drugi percipiraju; koji su to aspekti na kojima moramo raditi ukoliko želimo da obistinimo svoj ideal, i na koji način to da činimo; kako korak po korak, svojom odlučnošću da kreiramo sopstvenu liniju života, a ne da budemo nošeni isuviše jakom realnošću koja nas okružuje.

Protagonista ne živi sam, već se kreće među ljudima, stimulišući ih i podstičući na kreiranje sopstvenih vizija. Stoga seminar preporučujemo i grupama (prijateljskim, profesionalnim, porodičnim...), jer ovaj rad govori o tome koliko je važno da svaki član grupe pre suočenja sa vizijom i potrebama grupe mora osvestiti svoje lične, mora biti protagonista sopstvenog života kako bi sama grupa bila jaka i sastavljena od pojedinaca čiji su lični ciljevi koherentni ciljevima grupe.

Ovaj rad najsrdačnije preporučujemo individuama, bez obzira na oblast delatnosti, koje se pronalaze u ideji da smo mi ti koji moramo biti protagonisti svog života, na svim planovima, u svakom trenutku.

....

Seminar u formi predavanja vodiće Asocijacija Aletheia (nekadašnji Specchi e memorie),

u petak 4. oktobra od 18:00 – 20:30, i u nedelju 6. oktobra od 11:00 – 13:30 u Beogradu. 

Tačno mesto događanja biće uskoro objavljeno. 

Seminar će se održati na engleskom jeziku.  

Otvorena prijava do 23. septembra na: 

e-mail: ansambl.miraz@gmail.com, ili putem telefona: 062/300 180, 064/ 649 3550

Broj mesta ograničen. 

Cena seminara 25 eura

....
* Uskoro više informacija o celokupnom događaju DANI ASOCIJACIJE ALETHEIA U BEOGRADU I NOVOM SADU

....
U POSTU ISPOD MOŽETE PROČITATI NEŠTO VIŠE O SADRŽAJU SEMINARA

Lider kao protagonista

Lična moć sastoji se u tome da uzmemo svoj život pod ruku i da ga vodimo ka ciljevima koje smo mi sami odlučili.
Mnogi nisu nikada razmišljali o svojoj ličnoj moći. Oni žive kao „uspavane lepotice“ čekajući da život odluči šta će sa njima da uradi.

Medicina je, istražujući različite tipove sna, prepoznala dva tipa sna lične moći. Onaj najteži i najštetniji je “san 4. stadijuma”.
Spavači 4. stepena su oni koji se svesno stavljaju u situaciju nekoga ko se povinuje životu, a da i ne razmišljaju o drugim alternativama osim da ga prihvate onakvog kakvim se predstavlja (kao i to kakvi su), koji veruju vestima iz novina i reklamama, koji igraju loto, koji se razboljevaju svaki put kada se pojavi talas gripa.
Oni sede na istoj obali reke godinama, dok ih život živi, a preko njih prelaze događaji.
I ne znaju da umiru po malo svakog dana uludo trošeći svoju moć i mogućnost, a da nisu ni živeli. Manje teška, ali surovija, je situacija “uznemirenih spavača”, onih koji pripadaju 1. stadijumu. Oni imaju onaj dobro poznati “trzaj spavača”. Sa trenucima iznenadne lucidne budnosti u kojima shvate da postoji jedan intenzivan i interesantan način života, i tokom kojih se, ako su mirni, osećaju jakima.
Shvataju da imaju snagu koju mogu da izraze, ali ih ideja o pripremi za akciju, o tome da moraju da se pokrenu, da moraju da izaberu sebi saputnike, koči i zaustavlja.
“A ako ipak ne vredi? I šta će reći drugi? A ako ispadnem smešan? A ako povredim sebe? A ako budem patio?” I eto straha koji dolazi prerušen u zdrav razum, opreznost, sposobnost zadovoljenja. “Možda moj život, na kraju krajeva, i nije tako loš. Ko je zadovoljan on uživa”

Stoga želim i moram da se obratim onima koji su budni i svesni, koji žele da potvrde i primene svoju duhovnu moć i da pojačaju sopstveno angažovanje i zadovoljstvo življenja praktikujući je.

Treba izabrati način življenja, svest o sebi, učestvovanje u odnosima sa drugima, koji nam nude mogućnost da imamo veru u sebe, da budemo poštovani, da budemo lideri, da imamo uspeha u onome što želimo da radimo.

POSTATI PROTAGONISTA SOPSTVENOG ŽIVOTA

Ako imamo pozorišnog iskustva, morali bismo da znamo šta znači reč “protagonista”. Od grčkog “protos” što znači prvi. Protagonista-lider zauzima centralno mesto na bilo kom polju, on je u centru svakog događaja, on daje svoj pečat u kontekstu u kome radi i živi.
Uvek je popularan u okruženju u kome živi, a ono ga prepoznaje kao vrednog velike pažnje.

PROTAGONISTI

Oni kao da su odlučili, svesno ili ne, da preuzmu odgovornost za to da budu živi i stoga da postupaju na način koji vodi ka samorealizaciji, i u malim akcijama, i u važnim odlukama.
Kada prihvate ili kada moraju da urade nešto što im se ne dopada ili primete da imaju neku bolest, ne ostaju nad tim bolom niti se mire sa sudbinom, već se brzo i lucidno organizuju kako bi modifikovali situaciju i kako bi se, što je manje moguće, povlačili pred životom.

Poštovanje sebe dolazi pre poštovanja od strane drugih. Ali to nije egoizam. Radi se o dostojanstvu, nezavisnosti, autonomiji (autos e nomos = upravljaj samim sobom). I može da se pojavi, zavisno od osobe: blago odvajanje, prostor između nje i drugih ali, iznad svega, prihvatanje i biranje samoće, ne kao utočišta u sebi samom, već kao mesta izvora života i duhovnog obnavljanja.
Protagonisti-lideri rado bivaju sa drugima, društveni su i privlačni, skoro uvek harizmatični (lični uticaj ili harizma), ali osećaju kao nešto nužno, potrebu da povremeno ostanu sami, da budu sa samima sobom, da promišljaju (misle), da sami organizuju sopstvenu energiju. (Sposobnost upravljanja sopstvenim izvorima energije: fizičkom, mentalnom, senzualnom, emotivnom).

Upravo je energija njihova osnovna karakteristika. Energija sa 4 “E”.
“Energy” : imati energiju
“Energize”: sposobnost da se energija prenese drugima
“Edge”: volja, htenje, želja, za pobedom
“Execute”: odluka da se dela

Nekada se mislilo da je “znanje” ono što pravi stratešku razliku među ljudima. Ono je i dalje fundamentalno. Ali ono se može steći učenjem, specijalizacija može da se kupi. Samo je lična energija tu uvek. I nalazi se samo u pojedincu. Ali je treba probuditi. A spavači to ne znaju, ili nemaju impuls da je koriste. Lider ima.

Energična osoba proizvodi vrednost, koja se prevodi u moć. I upravo je moć druga svest koja lidera razlikuje od drugih. Moć u svoja tri oblika korišćenja: snaga, potencijal i potenciranje.
Snaga označava osećaj mogućnosti, snage koja se koristi u sadašnjosti, broj obrtaja motora dok je u pokretu. Energiju akcije.
Potencijal označava energiju u rezervi, akumulirani naboj, unutrašnji projekat, ciljeve koje treba dostići, koji još nisu sprovedeni. Ljudski potencijal lidera je samopodsticajnog tipa: on je fokusiran na volju da se živi i da se realizuje.
Potenciranje određuje transformaciju potencijala i obrnuto; menjanje i poboljšanje svog delanja kroz angažovanost i izražavanje sopstvenih unutrašnjih resursa.
Ljudi postižu potenciranje kada ulažu napor da poboljšaju svoje reakcije ili da povećaju svoja znanja i svoje kapacitete. Potenciranje se često odigrava zahvaljujući intervenciji drugih ljudi koji stimulišu, ukazuju na načine, na puteve poboljšanja početnih karakteristika. To je zadatak roditelja, edukatora, šefova, učitelja, trenera.

Lider potencira sam sebe, instinktivno, zato što se zabavlja i realizuje sebe kroz neprestane izazove u odnosu na sopstvene limite.
Messner, koji se prvi popeo na 8000m, kada je pao i više nije mogao da planinari, postao je istraživač: “Za mene živeti znači ići preko. Svaki dan je nova polazna tačka.” 
Za lidera ne postoji limit koji je nepomičan i nepremostiv, ni na jednom polju.
Svaki postignuti rezultat postaje potvrda da je bilo moguće i pretvara se u novu polaznu tačku. Izazov je uvek spram nas samih pre nego spram bilo koga drugog.

Nisu uspeh ili popularnost ti koji opravdavaju uloženi trud i izdržljivost lidera u samopojačavanju. Ono što ga pokreće je upravo koncept “moći”: mogućnost i snaga na raspolaganju, kreiranje novih realnosti, uticaj na one postojeće (protagonista).

(Sa seminara Kulturno-umetničke asocijacije Aletheia “Lider kao protagonista” održanog od 25. avgusta do 1. septembra 2013.)