ARTEMIZIJA ĐENTILESKI – STRAST KAO SUDBINA, SUDBINA KAO STRAST

Da li je sudbina nešto što se osvaja ili nešto što nam je dato? Koji su to elementi koji mogu da intervenišu u modifikovanju jedne sudbine suštinski već predodređene od strane prirode, istorijskog konteksta, porodičnog okruženja, nasleđa? Gde možemo da potražimo moguće odgovore na ova fundamentalna pitanja? Zasigurno u životima nekih ličnosti koje su ostavile trag, koje su otvorile neki put koji je pre njih bio nezamisliv, unutrašnje nasleđe koje danas smatramo normalnim, skoro banalnim, koje uzimamo zdravo za gotovo. Ali Istorija, a posebno Istorija umetnosti mora nam biti vodič u potrazi za velikim inovatorima sudbine ljudskog bića.

Prisetimo se sada neke naše posete nekom muzeju, koji je naravno ispunjen slikama. Prođimo u mislima različite slike sa odgovarajućim natpisima na kojima su navedena imena i datumi. Koliko je ženskih imena među tim slikama? Skoro ni jedno. U velikom delu istorije figurativnih umetnosti prisustvo žena umetnica skoro da i ne postoji. Jedna žena slikarka je više nego raritet. Ona je jedinstveni primer, jedan fenomen apsolutno van norme. Ali evo jednog fenomena koji se pojavljuje u Istoriji: Artemizija Đentileski. XVII vek. Žena. Umetnica. Žena umetnica. Umetnica žena.

Autoportret kao alegorija slikarstva

A šta se to dogodilo Artemiziji? Kako je završila njena sudbina žene tog doba?

Šta to njenu sudbinu čini tako drugačijom od sudbine drugih žena njenog vremena?

Šta joj je omogućilo da prekine sa konvencijama i normama društva kome je pripadala, i učini svoj život jedinstvenim, ali pre svega da kreira život koji se smatrao nemogućim?

Velika hrabrost, apsolutna odlučnost. Snažna strast.

Evo magične reči: Strast.

Strast. Zar ova reč ne izaziva u nama neku vrstu trzaja? Zar nas ne upućuje na sliku velikog ognja koji gori,i širi toplotu, topi lance, sagoreva prepreke?

Strast kao snaga koja podstiče, koja daje hrabrost, koja čini da idemo preko granice umora, straha. Strast koja sagoreva. Sagoreva dosadu, naviku, prazninu smisla. Gde pronaći tu strast?

Našu strast?

I mi bismo voleli da osetimo, da živimo strast. Ali šta radimo da bismo je razbudili u sebi?

Artemizijina strast nije jako osećanje. Nije emocija. To je čista životna snaga. Čista energija. Artemizija tu svoju strast izražava u životu, kroz teške izbore, kroz odluke i akcije koje je vode ka tome da bude uvek nezavisna i samostalna, upuštajući se u situacije koje su opasnije za jednu ženu. Ali najjača strast, njena najveća avantura, podsticaj koji je doveo na vrh istorije je uvek bila njena umetnost. Njeno slikarstvo.

Artemizija neumorno slika. Ona crpi svoju inspiraciju iz ponosnih bitaka ženskih ličnosti u istoriji. Heroine koje ne trpe nepravdu, prevaru, sramotu, već im se suprotstavljaju, boreći se. Mitske figure koje se dižu protiv tiranije. A kada ne mogu da se suprotstave zakonu jačeg, odlaze u smrt.

Judita koja odseca glavu Holofernu

Mačevi, otrovi, bodeži. Amazonke, grešnice, zavodnice, sve se one bore između ljubavi, smrti i slobode. Sve se oslobađaju, sve trijumfuju. Lukrecija, Jael, Kleopatra, Judita. Njene slike, po surovosti, prevazilaze Karavađa.

Nasilje koje još više uznemiruje ako pomislimo da ga izražava jedna žena.

Zašto taj bes, ta brutalnost? Protiv koga je jurišala? Protiv oca? Protiv Agostina Tasija, učitelja koji ju je zaveo? Ili protiv moći institucija, protiv zakona prirode koji su želeli da žena bude na margini istorije, protiv jedne sudbine koja je za nju bila neprihvatljiva?

Njena sudbina je pobuna. Snaga pobune protiv osećanja nametanja kome karakter tako strastan kao njen nije mogao da se pokori. Umetnost mora da bude protest. Idenje protiv svega onoga što sprečava potrebu da se izrazi sopstveno biće. Titanska borba.

(neki delovi u ovom članku preuzeti su iz knjige “Artemisia”, Alexandra Lapierre)