The Voice of Aletheia

Edvard Munk
Izraz emocije

Nesvesno, smrt, misterija, univerzalne sile, ludilo, teskoba, ljubav, bol, halucinacija, seks, strast, emocija, svetost, dubina, nemir, melanholija, enigma, duh, očajanje, krik, borba, priroda, razum, krik.

“Hodao sam putem sa dvojicom prijatelja, a onda je sunce zašlo. Nebo je iznenada postalo crveno kao krv i ja sam osetio žmarce tuge. Oštar bol u grudima. Zausta-vio sam se, naslonio sam se na ogradu mosta preplavljen strašnom malaksalošću. Moji prijatelji su nastavili da hodaju i ja sam bio ostavljen sam, drhteći od straha. I osetio sam kako jedan neizmeran krik prolazi prirodom.”

Koja je cena kojom umetnik plaća veličinu svoje umetnosti?

Spremni smo da platimo visoku cenu samo za nešto što ima veliku vrednost za nas, spremni smo da platimo nemerljivu cenu za nešto za čime imamo ekstremnu potrebu, spremni smo da damo život za nešto što je za nas jedina mogućnost postojanja. 

Među onima koji su umetnost pretpostavili kao najviše sredstvo za razumevanje života, sebe samih, za kreiranje sopstvene lične vizije sveta, za definisanje sopstvenog odnosa sa životom... ko je učinio sve to? Neke retke i vanredne osobe, a među njima, on, jedan od onih koji je gledao u dno ponora, a onda se vratio gore pokušavajući da nam ga ispriča: Edvard Munk

Munk je osećao da je žrtva neke vrste prokletstva; bolest, smrt, patnja, teskoba su ga pratile još od kolevke:

“Bolest, ludilo i smrt bili su crni anđeli koji su se nadvijali nad mojom kolevkom.”

“Ovaj strah od života je rastao u meni od trenutka kada je misao prošla mojom glavom... Bilo je kao da me je pratilo neko nepravedno prokletstvo. Međutim, često mi se činilo da sam zavistan od ovog straha od života - da mi je neophodan- i da ne bih želeo da budem bez njega.” 

Za njega je to prokletstvo bilo blagoslov, ono mu je dalo snagu, dubinu posmatranja, senzibilnost daleko iznad normalne, koja će ga izolovati od sveta, i odvesti da živi u unutrašnjem svetu da bi u njemu dugo iskopava i na svetlost dana iznosio, za nas, normalne ljude, najlepše i najsjajnije dragulje nesvesnog, primitivnog, oniričkog... lepe... ali i veoma, veoma uzne-mirujuće...

Nalazimo se na početku XX veka. Svet se menja. Progres, automobili, fabrike, brzina, buka... modernost.

Društvo je u progresu videlo mogućnost boljeg života, osećalo je entuzijazam spram čoveka koji je sve više u stanju da vlada prirodom, da je pokori svojoj volji ... moć nauke, razuma.

Ali umetnik nije društvo, umetnik nije masa. Umetnik je van i vidi, i oseća, i zahvata nešto što drugima promiče. On vidi ljudsko biće koje je sve više zarobljeno u lažnim vrednostima buržoazije, čoveka koji se sve više udaljava od svog duha, od svog osećanja svetosti, od svog odnosa sa samim sobom. On vidi početak kraja, nešto nepopravljivo što se događa. Bog je mrtav, veliki ideali bivaju zamenjeni potragom za blagostanjem, za lakšim materijalnim životom koji, umesto da ostavi više prostora životu duha, još više pojačava život tela i njegovih potreba, od primarnih do onih potpuno površnih. Čoveka koji se gubi...

“Vidim sva ljudska bića izvan njihovih maski, kako se osmehuju, spokojna lica, blede leševe koji, nemirni, žure krivudavom stazom koja vodi u grob.”

Gledati unutar sebe, to čini Munk, kroz sebe samog, svoje teskobe, svoje bolne uspomene, svoje halucinacije on pokušava da razjasni ljudsko stanje u apsolutnom smislu.

“Moje slikanje je zapravo jedno ispitivanje svesti i pokušaj da razumem svoj odnos sa životom. Ono je, dakle, u određenom smislu, jedan oblik egoizma, ali uvek se nadam da posredstvom njega mogu da pomognem drugima da vide jasnije.”

Bolest, smrt, ljubav, napuštanje, pol, enigmatičan odnos između muškarca i žene. On polazi od sebe samog i ide naniže, dublje, sve dublje... sve do Adama i Eve, uočavajući već u njima klicu nemogućnosti komunikacije i osude na međusobno traženje, želju jednog za drugim, očajnički. Privlačenje i odbijanje, vezivanje i napuštanje, želja i osećaj krivice. 

“Žena je, u svojoj različitosti, misterija za muškarca. Žena je u isto vreme svetica, kurva i nesrećna ljubavnica odana muškarcu.”

Munk razotkriva sebe samog, razotkriva svoje slabosti, svoje opsesije, svoje nemire, svoje sumnje. Ali sve ovo je deo jednog podzemnog sveta, sveta nesvesnog, onih nagona, onih senzacija, onih strahova, onog zova tako misterioznog i neosvojivog, koje ne možemo predstaviti pozajmljujući neku sliku iz realnosti, već je moramo kreirati.

Munk je kreira, kreira mentalne slike koje odgovaraju njegovim vizijama, onome što oseća: “Ja ne slikam ono što vidim, već ono što osećam.”

I tako kreira nove simbole, traga, neprestano traga, vraća se istoj temi mnogo puta, modifikujući sliku, koristeći druge tehnike, druge materijale. Njegovo eksperimentisanje nije diktirala igra svestranosti, već grčevita potraga za saglasjem slike sa osećanjem... “Ako se više puta vraćam jednoj temi to je zato da bih se u nju dublje spustio... svaka verzija predstavlja doprinos osećanju prvog utiska”

Kako je teško izraziti osećanje... On se, međutim, približio tome najviše od svih...

Munk oseća da je u životu potrebno napraviti izbor, Kjerkegor je na njega uticao: Ili Ili, ili ovo ili ono. Ovo je umetnost, duhovni svet, unutrašnji svet, potraga za dubinama; ono je svakodnevni život, odnosi, ljubav, brak, sama potraga za srećom:

“Ja hodam uskom stazom. S jedne strane je strma provalija, beskrajni ponor. S druge su livade, planine, kuće, ljudi. Ja hodam i teturam se po toj ivici. Uvek sam u tački iz koje samo što ne padnem sa vrha provalije, a onda se ispružim ka livadi, ka kućama, ka ljudima. Vrtim se u treperavom životu - ali moram ipak opet da se vratim na tu stazu koja vodi duž ivice provalije. To je moj put, moram da ga pređem. To je moja staza sve dok se ne strmoglavim u ponor.”

Munk predstavlja čoveka koji se bori. Unutrašnja borba čoveka. Šta je to, ko se to bori unutar ljudskog bića? Ko su ta dva viteza u blistavim oklopima koji zveckaju, seku, probadaju u našem srcu? Telo i duh. Dve prirode koje je tako teško usaglasiti unutar nas. Telo i duh se bore, i u umetniku oni vode bitku na smrt, a ono što nam on ostavlja, što nam poklanja sa toliko ljubavi i posvećenosti je krv ljudskog srca. Umetnost je krv ljudskog srca.

“Umetnost se generalno rađa iz želje pojedinca da se otkrije drugome. Ja ne verujem u umetnost koja se ne rađa iz snage koju pokreće želja jednog bića da otvori svoje srce. Svaki oblik umetnosti, književnosti, muzike mora da se rodi iz krvi našeg srca. Umetnost je krv našeg srca.”