“I veruj mi, dragi prijatelju: nema te nedaće u životu, tog beznadežja, osećanja ništavnosti stvari, te bezvrednosti nastojanja, usamljenosti ljudske; nema te omraze na svet, i na samog sebe, koje mogu biti dugotrajne. Premda su ova duševna stanja mnogo razumnija od njihovih suprotnosti, koje su za uzvrat nerazumne. Međutim, uza sve to, posle kraćeg vremena, nakon manje telesne izmene, malo-pomalo, a često i u jednom trenu, iz najmanje mogućih i jedva primetnih razloga, iznova oživljuje želja za životom, rađa se ova ili ona nova nada. A ovo je dovoljno da neku osobu, natera da istraje u životu i produži tim putem, kao što to drugi i čine: jer to osećanje je, ono što nama upravlja, a ne razum (…)
A život je nešto od tako malog značaja, da čovek ne bi trebalo da se previše brine niti da ga sačuva, niti da ga napušta (…) Daj da živimo, prijatelju moj, tešeći se uzajamno: ne odbacujmo da ponesemo onaj deo nedaća naše vrste koji nam je usud dodelio. Postarajmo se da jedan drugom pravimo društvo; i nastavimo da se međusobno ohrabrujemo, da se uzajamno podržavamo; ne bismo li tako na najbolji način ispunili ovaj naš mučni život.”
Đakomo Leopardi, Razgovor Plotinov sa Porfirijem
