“Život je strašan”. Upravo je tako govorio. I to je sada već poznata izjava. Neko
je zna, prepoznaje i pripisuje njenom pravom vlasniku: Polu Sezanu.
 |
| Paul Cézanne |
Zašto,
koje mesto u njegovom životu ima jedna ovakva rečenica, koju ona važnost ima,
budući da ju je on često ponavljao malobrojnim ljudima koji su ga okruživali?
On
je uvek živeo u svom slikarstvu, u stalnoj potrazi koja ga je dovela čak dotle
da posumnja u samo slikarstvo. Istinska i prava patnja, potraga u ostvarenju njegovog
dela: naslikati čitav svet, čitavo postojanje, život. A u isto vreme svest da
te život, svakodnevna realnost odnosi.
Znao je, osećao, da je život pun
strahova, slabosti, da je njegov
život pun strahova i slabosti. Njegov, kao i bilo
koji drugi, ali on je slikao. Pokazao je svakome ko je želeo da vidi njegove
slike, čitav svet, čitavo postojanje.
Strašan
jer ti ne ostavlja mogućnost da biraš, jer te stavlja pred mnogobrojne izbore i
nikad ne možeš znati koji je onaj pravi. Jer te život stavlja pred postojanje koje je za jednog
čoveka nešto nesavladivo.
Ali tu je i onaj zarez koji pomalo
razdvaja strahove, bivanje zastrašujućim, i postavlja sve sa nekom vrstom
neučestvovanja. U taj zarez se smestio Sezan, između straha i života: na
grebenu.
Taj zarez kao da je njegova slika okačena
između svih strahova umetnika i njegovog sopstvenog života, sačinjenog od umetnosti.
Naposletku, tu je život, život koji smo svi prinuđeni da živimo, onaj koji nas
postavlja pred strahove i užase, pred postojanje. I upravo je život predmet umetnosti. Predmet onoga što je Sezan
pokušavao da razotkrije ljudima.
Život bi trebalo da bude akumuliranje slojeva novih vizija, novih
pojedinosti, novih senzacija, koje nam svaki objekat, svaki trenutak našeg
života nudi.
Uzrok Sezanovog nemira je u ovom neprestanom insistiranju na potrazi, na ponovnim
pokušajima, na gledanju iznova i iznova, na odlaženju u dubine stvari ne
bivajući nikada siguran da si pronašao njihovu krajnju suštinu.
Njegova apsolutna potreba da ostaje na tim stvarima sa kojima se
isprepletao u tako bliskom odnosu, što ga svaki sledeći put odvodi sve više u
dubinu. Takav je i njegov život, u kome nema događaja, značajnih promena, i
koji izražava njegovu potrebu da prati i da odlučuje ono što je važno za njega,
a ne ono što je bolje i ispravno i ugodnije. Ali njegovo ostajanje u ovoj
dimenziji proizvodilo je u njemu najjaču moguću senzaciju za jedno ljudsko
biće.
Sezanova ogromna moralna svest vodila ga je ka shvatanju da je neophodno
držati u sebi i prigrliti svaki put sve, što je bio napor i beskrajno
strpljenje.
Nije žurio. Čekao je satima, sakriven kao gušter, da svetlost promeni ugao
nad obroncima planine, pažljivo je pratio lagane i veličanstvene promene
prirode. Video je kako voda nagriza kamenje šljunkovite obale reke, kako vetar
uglačava stenje duvajući kroz pukotine, kako se drveće povija i odoleva
vrtlozima uragana.....
Svojim načinom slikanja želeo je da podražava same procese prirode.
Neobjektivnost ga je ozlojeđivala. Kao što ga je ozlojeđivala beda jedne
kulture koja je sve više pažnje poklanjala sentimentalnim, psihološkim i emotivnim
impulsima pojedinca.
Za njega je uloga umetnika bila da bude referentna tačka
za život svih ljudi.
Kako su godine prolazile slikarstvo je postajalo pravi moralni čin. Koji se
nije zasnivao na iznenadnim intuicijama. Naprotiv, išao je sporim i teškim
koracima, stalno pokušavajući, neprestano iznova probajući.
Svojom konstruktivnom svešću nastojao je svaki put da zaustavi navalu
prirodnog i instinktivnog osećanja. Osećaj da postoji nešto s druge strane (s
druge strane onoga što je nama dostižno) i osećaj da ostajemo sa ove strane. To
je bio njegov nemir. Nikad razrešeno i nerazrešivo nespokojstvo duha umirivalo
se unutar ogromnog daha prirode, koji je on uspevao da uhvati, u tom nesmirenom
nemirnom osluškivanju.
30 godina provedenih pred “stvarima” sa opsesijom “realizacije”. Odnosno,
učiniti stvarnim u formi ono što nam se daje tako fragmentarno, nejasno,
prolazno.
Realizacija je iskustvo koje vodi do istinitosti stvari.
Ne može se niti se sme dozvoliti neuspeh pred zadatkom da se učini stvarnim
nedokučivi život.
I Sezan se uvek vraćao svom poslu. Svojoj Sainte-Victoire “neopisivoj u
hiljadama svojih zadataka” (da bi je otkrio u celosti i učinio stvarnom kao
celinu).
Tu bi seo i slikao. Nemiran, u želji da požuri, pre nego što ona nestane.
Sve se menja i transformiše. Samo rad ostaje. Rad koji mora da uhvati promenu i
nestajanje.
Planina Sainte-Victoire je kao metafora
života. Njegova realizacija je u tome da se uhvati njegova istina.
Sezanova umetnost nastaje iz odnosa
sa prirodom, manje direktnog od odnosa koji su imali impresionisti, manje
instinktivnog, a više meditativnog i dubokog. On ne može da zamisli slikarstvo van
ovog odnosa; čitavo njegovo delo je zapravo dijalog sa stvarima, mrtvim
prirodama i pejzažima, objektima u kojima je pokušavao da dokuči tajnu kroz
časove kontemplacije u samoći.
U svetu, prirode ili čoveka, na Sezanovim slikama iz njegovog zrelog
perioda ne izbija ni tračak subjektivnosti. Tu su samo stvari. “Sezan – piše Merleau-Ponty
– otkriva osnov neljudske prirode u koju se čovek smešta. Eto zašto su njegovi
likovi tako čudni i kao da su viđeni od strane nekog bića druge vrste. Pejzaž
je bez vetra, voda jezera Annecy je nepomična, predmeti zaleđeni u oklevanju
kao na samom početku zemlje.
To je svet bez prisnosti, u kome se on ne oseća dobro, koji zabranjuje
svaki izliv čovečnosti. Slikarstvo čini nečovečnim čak i kada predstavlja
ljudsko lice. Sezan je govorio da ljudsko lice treba slikati kao predmet. Za
ovog slikara moguća je samo jedna emocija, osećanje otuđenosti, i samo jedan
lirizam: lirizam postojanja koje se odvija uvek iz početka.”
Sezan se posvećuje proučavanju spoljašnjeg izgleda stvari. Širio je oči:
odričući se svoje optičke interpretacije sveta, puštao je da stvari prodiru u
njega, da ga osvoje. Ali svet koji onda rezultira sa njegovog platna je svet iz
koga je se subjektivnost – vizuelne navike, perceptivna prilagođavanja i
evropska slikarska tradicija- čini se isključenaom, ili, kao što bi rekao Merleau-Ponty,
stavljenaom u zagradu. On čini epoché u odnosu na subjektivnu istoriju gledanja.
Bernard, njegov učenik i prijatelj, kaže:
Jednog dana, jednog popodneva u kome je duvao maestral,
ja i moj prijatelj Xavier de Magallon došli smo mu u iznenadnu posetu, misleći
da ne radi. Zatekli smo ga kako udara nogom u stenu, sa stisnutim pesnicama, i
plače kao dete pred svojim iscepanim platnom koje je odneo udar vetra. Odmah
smo požurili da ga spasimo iz žbunja u šupljini stene: “Ostavite ga tamo,
ostavite ga, vikao je...Bio sam nadomak izraza, ovog puta...bila je dobra, bila
je dobra... Ali ne mora da uspe. Ne. Ne. ... Pustite”.Veličanstveni pejzaž u
kome se sijala Sainte-Victoire iznad plavičastih uvala, sveža, nežna i blistava.
Videli smo delove platna koje je pocepao vetar, crveni mermer, borove, okićeno
brdo, intenzivno nebo...
U poređenju sa samom prirodom, bilo
je to podjednako remek-delo. Sezan je izbečenih očiju, gledao zajedno sa nama.
Neobuzdan gnev, ludilo, nismo znali šta je preovladavalo. Uputio se ka slici,
uzeo je, iscepao, bacio na stenje, kidao je udarcima cipele, gazio. Onda se
skrušeno srušio na zemlju, i okrenuvši se sa stisnutom pesnicom ka nama, kao da
smo mi odgovorni: “Odlazite, ostavite me na miru...”
I, skriveni iza borova, više od sat vremena smo ga
slušali kako plače kao dete. Nije želeo više da ustane...”
