To je film koji može veoma da zaboli. Može veoma da zaboli zato što govori o nama, svima nama. Govori o životu, o idealu slobode, o odnosu između čoveka i sveta, realnosti, toj realnosti, sistemu, pogonu, mehanizmu, složenom i neuhvatljivom, koji bi Kafka nazvao „Zakonom“.
Dokle smo spremni da idemo sledeći ovu potrebu za slobodom? Sloboda kao potreba da se upoznaju druge mogućnosti života, biti u stanju da se to učini, da se suoči sa tim „zakonom“i pokuša da se pobedi. Zakon sa svojim pravilima, zabranama, često bez opravdanja. Slepi i apsolutni standardi i zabrane koje se „moraju“ pratiti.
A mi? Vrlo često mi ih ne shvatamo, oni izgledaju normalno, logično, mi ih pratimo pasivno. Dok se ne pojavi „neko“ ko kaže da ne može biti tako, da može da bude drugačije, čak veoma drugačije. Neko ko nas budi iz te potčinjenosti pravilima i normalnosti. Razbijajući našu malenu igračku, napravljenu od umirujuće i nesvesne saglasnosti sa ovim pravilima.
Ovaj film može i treba da se čita pod ovim svetlom. Mi smo ti koji su bolesni. „Zakon“ sa svojim sredstvima pokušava da nam spljošti identitet, ostavljajući veoma mali ili praktično nikakav prostor za slobodu. Previše je pravila, i mi čak mislimo (ali da li mislimo?) da su ona prosto neophodna.
I to boli. Boli da vidiš kako prolaziš kroz život, ne shvatajući da si možda previše pratio ono što su ti rekli da će život biti, bez razmišljanja o tome da bi moglo biti drugačije. Bez nekoga ko ti uvek govori „kako bi trebalo da bude“. Bez autonomije senzacija, suda, bez mogućnosti posedovanja neophodnog znanja da bi se intervenisalo.
Onda se pojavljuje uznemirujući element, oslobodilac, i pitanje koje se prirodno javlja: „A gde smo mi? Ko sam ja“. U odnosu na sebe, ovaj svet i druge.
„U koju poziciju se postavljam? Da li patim? Da li se slažem? Da li dižem ruke? Da li se prilagođavam zato što „to je život“?
Mi često osećamo da nešto nije u redu. Ali, onda ponovo nastavljamo da pratimo struju. A kada postoji neko, možda umetnik, osoba koju srećemo, koja nas stavlja pred ogledalo, i ti pogledaš sebe i upitaš se: Kakav je tvoj odnos spram života? Možeš li sebe videti živog i vitalnog u njemu?
To je ono čemu služi umetnost. Umetnost služi tome da bi nas podstakla da razmišljamo, jer nam u realnosti prostor za mišljenje nije dozvoljen, kao duševna bolnica u filmu, gde postoji muzika, televizija, fizičke vežbe, da bi nam bilo bolje, sve rukovođeno pravilima. Postoji čak i demokratija, gde „ako nisi u većini, ne možeš“.
Film govori o svim tim elementima naše realnosti, o našem ponašanju, našim željama koje su postale male želje: da nam bude bolje, da se zabavimo, da budemo mirni, da popušimo cigaretu.
To je film koji je neprestano napet, koji prenosi nemir. Isti nemir koji provejava u nama i oko nas.
Ova ličnost, ovaj „Neko“, ovaj novi Hrist, je neobičan heroj, koji čini stvari pre svega zbog sebe, jer ne može da podnese život pritisnut zakonom. Neumoljivim zakonom, koji ne ostavlja izlaz. Mi možemo reći da nije tako, da to nije istina, ali ako dopustimo da nas ovaj film dotakne i pogledamo svoj život i njegov odnos sa realnošću, možda ćemo shvatiti da prečesto ne slušamo sve signale koje bismo mogli uhvatiti. Možda se za trenutak zaustavimo, zbunjeni, videvši „Nekoga“ ko dela van ustaljenih šema, van pravila, ali onda nastavljamo da „idemo dalje“, vođeni masom uobičajenog načina razmišljanja dok bi, u stvari, možda trebalo da postepeno ostajemo na određenim osećanjima i da učinimo da ona rade i da u nama proizvode prva pitanja, prve hipoteze promene.
Ali potrebno je imati slobodan um, bistar, svež, budan um.
Kao protagonista filma, Mekmarfi, koji budi druge, koji su uspavani, čak “dobrovoljno”. Dobrovoljci sna. Dobrovoljci, u smislu da se kriju od realnosti, jer se plaše da joj se prikažu, da se prikažu drugima, u svojoj neadekvatnosti. Plaše se da će ih neumoljivi Zakon ismejati i osuditi.
I stoga odlaze u bolnicu, među bolesne, među neadekvatne. A onda dolazi on, nekontaminiran, neuslov-ljen sistemom, Zakonom. I zakon ga neumoljivo zaustavlja.
Ova ličnost je buntovnik, ali je uvek usmeren ka drugima. I to boli jako. Jer previše često sami sebe progutamo, proguta nas naš svakodnevni život, naše potrebe, naša osećanja. To je ljudsko stanje, ne znači da smo mi loši ili egoistični. A to je još bolnije, jer generalno, mi brinemo o drugome, mi smo spremni da ga osetimo, da ga razumemo, da pomognemo, da ga podržimo.
Ali imamo toliko toga da uradimo...
Imamo svoje probleme, i stoga možemo da posvetimo samo malo vremena, prostora i energije drugome...
Za Mekmarfija, naprotiv, ovaj odnos sa drugim postaje smisao života. Njegova nužnost. Najblistaviji primer ove njegove uloge je odnos sa Poglavicom, Indijancem koji se čitavog života pravio da je gluv i nem, zatvarajući svaku mogućnost odnosa.
On je zatvorio.
Ali Mekmarfi, kroz neverovatni proces empatije, ulazi u njegov jezik i u njegovu dimenziju, uspevajući da ga otvori i da učini da dođe do toga da kaže: “Sada se osećam snažan kao planina.”
I tako Poglavica pronalazi sopstvenu snagu, i sposobnost da razbije rešetke i prozore i da učini skok ka slobodi.
S jedne strane je realnost, zakon, svet, a sa druge sam ja, koji sam deo realnosti, ali mogu da želim da steknem ulogu, aktivni smisao u ovom odnosu sa realnošću, ne zatvarajući se i isključujući se u svoj mali svet, već bacajući se van, do kraja.
Kao Mekmarfi, istinski tragični heroj, koji vodi sebe do svojih limita i prelazi ih, čineći da drugi prožive trenutke istinskog života.
Zakon ga ne prihvata, i eliminiše ga, oduzimajući mu sposobnost da misli, da zamišlja, da kreira. Ali zahvaljujući njemu, možda će neko drugi moći da leti iznad kukavičjeg gnezda.
Jer je prošao on, kao kometa, koja je, prolazeći protresla prostor, duše, pravila, konvencije, i onda otišla.
On je odleteo, ostavljajući nam svoj osmeh, podsmešljiv, buntovan, nesum-njivo čovečan.
Нема коментара:
Постави коментар