Pozorište da bi se iznova kreirao Život - Arto
U ovom vremenu, više nego u nekim drugim, postojanje Pozorišta izgleda skoro anahrono, kako za one koji se njime bave, tako i za gledaoce.
Ima toliko “realnih”, svakodnevnih, egzistencijalnih, fizičkih i metafizičkih problema, da Pozorište izgleda postaje jedna stara i zastarela umetnost, koja je vredna samo zato da nam izvuče neki osmeh razbibrige u ovim mračnim vremenima.
A ipak Pozorište je bez sumnje najbolje sredstvo za učenje o životu, za upoznavanje njegovih mogućnosti, za susret sa sobom, sa sopstvenim limitima, sa sopstvenom najintimnom prirodom.
Ali danas više nemamo vremena da učimo kako da živimo. Možemo samo da se trudimo da preživimo.
Hajde da upoznamo jednu ličnost koja je razumela, pre jednog veka, da svoj život moramo da kreiramo, a ne da pustimo da se surva na nas. A to je razumeo upravo kroz Pozorište, koje je započeo, kao neki, kao retki, kako bi razumeo nešto o životu i o sebi. Antonen Arto.
Njegove ideje o pozorištu idu preko samog pozorišta. “Pozorište surovosti” transformiše pozorište reči, pokreta, slika, gde se različita sredstva susreću u jednom zajedničkom prostoru i gde se osvešćuju forme i povezane senzibilnosti. Artoov rad ima tendenciju da prevaziđe ogorčeni mentalizam.
Za Artoa pozorište nije imitacija života: pozorište je sredstvo kojim se iznova kreira život. Ono što se događa na sceni ne treba da bude prikazivanje, ne treba da bude nešto što će učiniti da “publika shvati”. Ono što se događa mora da se događa zaista, u tom trenutku, mora da bude realno (ako glumac kida odeću sa sebe, mora to zaista da čini, ako nekoga ošamari, to mora da bude pravi šamar, ako govori nešto lično, to mora da bude nešto zaista lično, itd)
U tom smislu glumac mora da bude surov, i sam Arto na ovaj način definiše surovost: “Reč surovost mora biti shvaćena u širokom smislu, a ne u onom grabljivom i fizičkom koji joj se uobičajeno pripisuje. Sasvim se može zamisliti jedna čista surovost bez telesnog mučenja. Šta je uostalom surovost u filozofskom smislu? Sa tačke gledišta duha, surovost označava strogost, neumoljivu marljivost i odluku, neoborivu, apsolutnu odlučnost.”
Arto tvrdi da istinsko i pravo pozorišno delo oslobađa nesvesno, remeti mir čula, podstiče na neku vrstu virtuelne pobune. Jedina istinska Revolucija koja ga uzbuđuje je ona unutrašnja. Ne interesuju ga društveni aspekti: “Revolucija se ne sastoji u jednostavnom prenošenju moći sa buržoazije na proleterijat. Revolucija koja je u fokus svoje brige stavila potrebe proizvodnje i stoga insistira na tome da se poverenje pokloni mehaničkom progresu, po meni je revolucija kastriranih. A ja se tom hranom ne hranim.”
Događaj, akcija i predstava moraju gledaoca da pogode u živac. Nasilje nad čulima mora da prevagne, a percepcija gledaoca mora da se prenese na nešto magično, nevidljivo i tajno, i odatle se rađa “dvojnik” realnosti, da bi se onda otkrila ona prava. Glumac, dakle, mora da predstavlja “dvojnika” koga čini ljudska realnost, ali ona istinska, koja je uvek sakrivena ispod vela privida, tehnike, formalizma.
Glumac (čovek) mora da traga za istinom po svaku cenu, idući ka emotivnom naporu, čak razuzdanom i preteranom, bez ograda. Reprodukovanje realnosti je beskorisno, treba težiti ka tome da se dovodi do limita, poništavajući se u emociji.
Zahvaljujući ovom poništavanju, Arto veruje da se emocija može manifestovati u svojoj apsolutnoj istinitosti.
Ta manifestacija mora da bude delotvorna, tj. da proizvodi realne efekte, za onoga ko je realizuje i za onoga ko je prima.
Čovek-glumac je potpuno prisutan, telom i umom, jer ono što živi, živi zaista, ne pretvara se, a akcija koju čini u tim uslovima je stoga svesna akcija, odnosno stanje u kome se poklapaju volja i akcija.
U formulisanju svojih teorija, Arto je bio pod velikim uticajem susreta sa Daumalom (sledbenikom Gurđijeva i njegovog rada na osvajanju svesnosti) i odnosa sa Guenonom, predstavnikom ezoterijske kulture, koja je predskazivala propast Zapada, uslovljenu gubitkom orijentalne tradicije.
Pozorište je za Artoa proces koji se tiče svakog čoveka, ne samo glumca. Arto, a možda i mi, nezavisno od godina, socijalnog statusa, egzistencijalnih problema, možemo u pozorištu da potražimo i pronađemo promenu bića koje se događa kroz akciju koja čoveku omogućava da otkrije sebe i svoju svest.
Cilj čoveka-glumca nije predstava, već realno znanje, ostvarivanje kontakta sa sadašnjim trenutkom: svest. I u tom procesu otkrivanja ne postavlja se ni jedan mentalni, nervni ili mišićni limit. Pokret, aktivirajući snage – a ne više opisujući forme, ma kako one bile lepe - može direktno da kreira realnost.
Arto se često smatra vizionarom. Njegovu viziju kasnije preuzima Ježi Grotovski, koji će više nego bilo ko drugi uspeti da se konkretno približi onome o čemu je Arto teoretisao: pozorištu kao razotkrivanju, kao Aletheia, kao otkrivanje sebe i sopstvene prave svesti.
I mi se, sa istom ovom konstantnom potrebom, neprestano krećemo pokušavajući da ne zaboravimo da život nije onaj već napravljen, već onaj koji mi iznova kreiramo, imajući na raspolaganju jedno neverovatno i direktno sredstvo, gde možemo da “probamo da živimo”: Pozorište.
“Ako sam pesnik ili glumac (ili čovek) nisam to zato da bih pisao ili govorio poeziju (ili preživljavao) već zato da bih (ih) živeo.
Kada govorim neku poeziju (ili postupam u životu) to nije zato da bih dobio aplauz, već da bih osetio svoje telo i tela drugih ljudi i žena - kažem tela - kako podrhtavaju i kreću se u skladu sa mojim” (Antonen Arto)
Нема коментара:
Постави коментар