The Voice of Aletheia

J.F.Helderlin - Putnik i lepota

“Na ramenima Giganata”

“Bezumno na sve strane tumaramo; kao loza koja luta
Kada joj se polomi štap, po kome se ka nebu penje,
Rasipamo se po tlu i po zemaljskim predelima
lutamo i tražimo, Oče Etre! Uzalud,
Jer ono što nas vodi je želja da živimo u tvojim vrtovima..

Nijedan drugi pesnik modernog doba izgleda da nije bio u stanju da imenuje, u krhkosti reči, čitav život i stvaralaštvo. Njegov život je tragičan prikaz stanja “putnika”, arhetipa moderog čoveka; to večno pomeranje na druga mesta, to lutanje tragajući za nekim “drugde”. Hajdeger ga je nazivao pesnikom nad pesnicima, pronalazeći u njemu “suštinu poezije”.

Mnogi od nas ga poznaju po njegovim pesmama, po specifičnom životu, po njegovom ludilu. Ali, možda ga niko nikada zaista nije upoznao. Kako je moguće upoznati “biće iz drugog sveta”? Posmatramo ga, proučavamo ga, sudimo mu. Našim umom, kulturom, znanjem. Ali ova osoba će zauvek ostati “biće iz drugog sveta”. Rođen, ili bolje... pojavljuje se, u malom mestu severno od Štutgarta, 20-og marta, 1770. godine. Sa svega dve godine izgubio je oca, dve godine kasnije, njegova majka se preudala za gradonačelnika drugog grada, gde se preselila sa svojom decom iz prvog braka.

Ali nakon svega tri godine, ostaje udovica po drugi put. Ovaj novi gubitak, utisnuće neizbrisiv trag na Helderlinovoj duši. Ali kako se razvija ova “drugačija” duša?

Kao mlad, Helderlin je pokazivao svoje rano interesovanje za klasično doba, i počinje da piše svoje prve stihove. Njegove studije na čuvenom koledžu Stift u Tibingenu, pored čuvenih filozofa kao što su Hegel i Šeling, nisu mogle da ne utiču na njegov rast. Ali on vidi više, on traga za nečim više. I tako nastavlja svoje putovanje kao duh lutalica. U Jeni upaznaje Šilera, čuvenog idealistu, u kome je možda mislio da će pronaći zajedničku duhovnost i poetičnost. Susreće, međutim, učitelja, figuru uznemirujuću na psihičkom nivou, što uzrokuje neprekidnu iscrpljujuću konfrontaciju na polju filozofije i pesništva. Čak ni sa njim, čak ni ovde, on ne uspeva da pronađe sopstveni svet, koji možda i nije sa ove zemlje. Opet nastavlja svoja lutanja tražeći u poeziji, kroz poeziju svoj svet, svoju realnost koju izražava kroz svoju ljubav prema klasičnom i grčkom duhu. Sanja da Nemačka može postati nova Helada moderne Evrope, u novom proleću ljudskog čovečanstva. I evo ga u Frankfurtu, gde njegova pesnička inspiracija pronalazi tačku fokusa, njegovo sunce, i njegova vizija postaje blistava i apsolutna. Njegova muza, mlada devojka, Suzet, postaje inspiracija i model “grčke devojke” u njegovim dela: Diotima, idealizacija lepote po sebi, i omogućava mu da ostvari svoje najveće delo: Hiperion, apsolutni izraz njegove vizije sveta i njega samog uronjenog u celinu. Hiperion i Diotima: dve duše duboko usamljene, konačno uspevaju da se dodirnu i da podele kult lepote. Ali večna lepota nije sa ovog sveta. Dva helderlinska ljubavnika, se traže i pronalaze, ali se onda opet razdvajaju. Hiperion, želi da uroni u celovitost prirode kako bi pronašao svoju polovinu koja mu nedostaje, koju je prerano izgubio. Kako bi pronašao svoju Diotimu...

O vi koji ono najuzvišenije i najbolje tražite u dubini znanja,
u vrevi delanja,
u tami prošlosti,
u lavirintu budućnosti,
u grobovima ili iznad zvezda!
Znate li mu ime?
Ime onoga što jedno je i sve?
Ime mu je lepota.

Za Helderlina lepota je znak nedokučivog prisustva božanskog skrivenog u čoveku. Samo lepota, možda jednog dana može spasiti od nadolazećeg sloma.

“Biti jedno sa svime, to je život božanstva, to je nebo čovečije. [...] Biti jedno sa svime što živi! Sa ovim rečima odlaže vrlina srdžboviti oklop, a duh čovekov žezlo, i sve se misli gube pred slikom večno jedinstvenog sveta [...] i tučani se usud odriče gospodarenja, i iz saveza bića isčezava smrt, i nerazdvojnost i večna mladost blagosilja, ulepšava svet [...] O, čovek je bog dok sanja, prosjak dok razmišlja [...]”

Nečuvena snaga osećanja, vizionarski zamah s pogledom ka apsolutu ne daju mu prostor i smisao za “normalnost”.

Veza sa Suzet postajala je sve složenija. što je primoralo Helderlina da napusti Frankfurt prisilno se odvajajući od svoje voljene. Ponovo započinje svoja lutanja. Živi u Hamburgu, u siromaštvu i samoći, gde, samo izdaleka može da vidi svoju voljenu. U tom trenutku piše:

Malo sam živeo, ali već,
Moje veče diše hladno, i tiho, kao senke,
Već sam ovde i već, bez pesme,
Moje prestaršeno srce spava u mojim grudima.

Ponovo na putu, traži od Šilera mesto profesora na grčkoj književnosti. Ali njegove akcije, njegovo ponašanje počinju da se smatraju znakom psihičke nestabilnosti. I tako, biva odbijen od strane Šilera, postepeno gubeći mnoge prijatelje. Različitost zastrašuje.

Godine 1802., kreće iz Bordoa, pešači preko Francuske, odlazi u Nemačku. Da li bi tako učinila zdravorazumska osoba, normalna osoba? Mora da ima nekakav psihički problem... Tokom putovanja saznaje vesti o Suzetinoj smrti. Njegova Diotima je otišla.

Jedan prijatelj mu pronalazi posao bibliotekara. Pokazuje sve jače znake šizofrenije. Šizofrenija... smatra se onesposobljavajućom bolešću. Nesposoban za šta? Čitamo u zvaničnim naučnim tekstovima: Osobe sa ovim poremećajem mogu da čuju glasove koje drugi ne čuju, mogu verovati da drugi čitaju, kontrolišu njihove misli, ili da kuju zaveru kako bi im naudili: to čini ljude obolele od šizofrenije nervoznim ili izuzetno uznemirenim. I opet, naučna literatura kaže: oboleli pacijenti mogu pričati besmislice, mogu sedeti satima nepomični i bez reči. Ponekad izgledaju savršeno normalno, sve dok ne počnu da pričaju o onome što zaista misle. Hajde da zastanemo na trenutak. Govore besmislice. Koje su to stvari bez smisla, a koje su one sa smislom? Šta je smisao u ovom slučaju? Ko to određuje? Sede satima nepomični i bez reči. Ovo su ozbiljni simptomi šizofrenije. Dok je znak lucidne životnosti provoditi osam, deset sati dnevno u razgovoru o politici, sportu ili o procedurama administracije. A onda šta sa Budom? Da ga smestimo u ludnicu?

Nastavimo: “Ponekad izgledaju savršeno normalno, sve dok ne počnu da pričaju o onome što zaista misle.” Nije potrebno davati nikakve posebne komentare...

Sada izgleda jasno, zašto ljudi ne govore o onome što zaista misle. Rizik je psihijatrijska bolnica. U realnosti, Helderlin je imao ekstremno blago ponašanje, osim snažne uznemirenosti povezane sa sećanjima iz prošlosti. Ali on je i u ovom slučaju bio drugačiji. Možda “drugačiji” šizofreničar. Stoga je primljen na univerzitetsku kliniku u Tibingenu.

Jednog dana, neki čovek koji je radio kao stolar, koji je pročitao Hiperiona - ovo već deluje kao zabrinjavajući simptom psihčke bolesti - odlučuje da poseti autora romana. Ponu-đeno mu je da ugosti Helderlina u svojoj kući, što je stolar prihvatio, verovatno veoma počastvovan. Smestio ga je u svoju kulu na obali reke Nekar. Provodi vreme svirajući klavir i pišući čudne stihove koje je potpisivao imenom Skardaneli.

Svojim ponašanjem obeshrabruje brojne posetioce koji, budući da je postao mit, dolaze da ga posete u “kuli”, obraća im se sa “Vaše visočanstvo”, “Vaše veličanstvo”, “Vaša svetosti” kao da želi da ostvari ono što je napisao u svojoj knjizi “Empedoklova smrt”: “Dan za danom moram da prisustvujem plesu mrtvaca u kome jurite jedni druge, u kome neprestano oponašate, nemirni, lutalice, kao senke pokopanih.”

Veličina često zastrašuje. Normalni ljudi moraju da pronađu opravdanje, objašnjenje ove različitosti.

Helderlin je 37 godina živeo u kuli. Kružna soba sa prelepim pogledom na dolinu Nekar. Vrsta prosce-nijuma na kome Helderlin ne igra ulogu, već živi svoju tragičnost, ne kao zatvorenik, već slobodan, slobodan od sveta u kome se možda uvek osećao strancem.

Ponekad Helderlin sedi pred otvorenim prozorom i veliča beskrajni pejzaž sa nerazumljivim rečima. Kada je okružen prirodom ima miran odnos sa samim sobom. Jedini svet koji razume, kome pripada. Svet beskonačnosti. Početkom juna 1843., pesnik oboljeva od upale pluća. Tih dana piše svoju poslednju pesmu “Vidik”.

Kad u daljinu gleda čovek kog drži soba,
I u daljini blista čokoće zrelog doba,
Vidi se i praznina letnjega krajolika,
A javlja se i šuma i njena tamna slika.

Što dopunjava tako priroda mesece svoje,
Pa stoji, dokle oni promiču brzo, to je
Od savršenstva, nebo visoko obasjava
Tad ljude, ko što cveće drveće ovenčava.

Sa poniznošću, Skardaneli

Helderlin. Čovek, pesnik, filozof.

Osoba koja je neposredno pred smrt napisala pesmu kao što je ova, ne može ne biti luda... ili.. biće iz drugog sveta...