The Voice of Aletheia

Čovek pita,
umetnost odgovara

Koga pitati? Koga pitati kako da se suočimo sa sopstvenom usamljenošću, sa nedostatkom smisla, sa sopstvenim strahom? Postoji jedna mogućnost koju možda ne uzimamo dovoljno u obzir, ili joj ne dajemo važnost, koju ona zapravo ima. Ova mogućnost je Umetnost.

Šta je umetnost? Umetnost je esencija duša. I koga možemo pitati više nego ovu koncentraciju duša? Dušu čovečanstva. Koncentraciju najvećih duša čovečanstva. Čitavu istoriju čovečanstva. Na ramenima giganata. Počnimo da slušamo jednu Bahovu kompoziciju. Ova muzika sasvim sigurno govori o našoj temi. O našoj ličnoj, egzistencijalnoj temi, našem izvornom pitanju. Ali na jednom drugom jeziku... Koji moramo da želimo da pustimo sebe da slušamo.

Možemo zamisliti nas same. I u isto vreme slušati ovu muziku, kako bismo pitali umetnost. Ali Umetnost nam već govori, nama, o nama. Zamišljajući sebe u stanju u kome je umetnik, osetimo njegova osećanja. I uhvatimo taj glas koji je sigurno patio kao i mi, i koji nam, svojom sposobnošću da vidi, sada govori nešto o nama, koristeći svoj jezik. I on (pesnik) je rekao ove reči svetu...

Za ljudsko biće u apsolutnom smislu... Pokušajmo da slušamo... da bismo slušali...

Prvo slušamo, nakon toga čitamo sebe i unutar sebe... Ovde je nešto važno što mi govori. Šta je umetnost? To je najveća duša čovečanstva. Možda nam niko nije rekao šta je umetnost. 

Umetnost: sve duše čovečanstva. Sakupljene u nekim ljudskim bićima, koji su imali vanrednu senzibilnost i koji su bili u stanju da izraze ovu koncentraciju kroz svoja dela, kroz svoje vizije i reči.

Možda nam niko nije rekao. Možda nam naši roditelji nisu rekli “Žao mi je, nisam umeo, ali mogu da ti pokažem jedno moguće rešenje, neku vrstu leka, za tebe, za život sa kojim ćeš se suočiti. Ja nisam u stanju. Ni ja nisam bio u stanju da pitam i da pronađem odgovore tokom svog života. Ali otkrio sam nešto, i moram to da ti kažem: tu je Umetnost. Ja ću umreti, ali ti nikada nećeš biti sam, jer je tu Umetnost!”

Koga pitati kako da živimo, kako da umremo, da li postoji smisao, da li postoji Bog?

Jednoga dana ja ću umreti, ali će Umetnost ostati. Ona mora biti vaš vodič... I možda zato imamo dušu. Neku vrstu rezervoara, ali ne samo to, već neku vrstu fabrike gde je moguće uneti Umetnost, materijal za našu duhovnu “produkciju”, i samim tim, za kvalitet naše egzistencije. Umetnost koju samo duša može da primi, slušajući, posmatrajući, osećajući dušu čovečanstva, kako bismo je uneli u našu dušu.

Ali mi to ne radimo. Možda nam niko nije rekao. Niko nas nije naučio.

Slikari, muzičari, pesnici, skulptori. Mi mislimo da je Umetnost u odnosu samo sa lepotom, u smislu da prenosi lepotu, idealnu lepotu. Ali u Umetnosti postoji nešto drugo, što nije samo lepota u estetskom smislu, lepota koja proizvodi zadovoljstvo.

Umetnost zapravo u sebi sadrži istoriju života ljudskog bića. Apsolutnu istoriju, ne samo jednog specifičnog trenutka, specifične vrste osoba. Umetnost je apsolutna, po definiciji.

Možda prebrzo postanemo sigurni u to šta je život, ili čak i ako nismo sigurni, ponašamo se kao da znamo. I tako se dogodimo uronjeni u život, upleteni u njega i onda uhvatimo sebe kako pričamo o usamljenosti, o praznini, o besmislu.

Moramo pitati. Previše smo sigurni, suviše zapleteni u život i zaboravljamo da ostanemo u sopstvenom stanju i da pitamo i tragamo. Pokušajmo da slušamo. U ovoj muzici je jedna vizija. Jedna apsolutna vizija, ali postoji i nešto konkretnije što moramo biti kadri da slušamo kao što možemo slušati staro napuklo drvo, koje mi kazuje nešto, kroz svoje rane i kroz svoje nove sveže listove.

Izreći iskustvo mnogo vekova čovečanstva... Umetnost. Čime možemo nahraniti našu praznu dušu, žednu odgovora? Naša duša je bez granica. Ona može da primi, da razume, da vidi sve vizije, sve svetove, sve jezike, samo slušajući. Slušajući u tišini. Kao ova muzika. Slušajući kako odgovara na naša pitanja, svesna i nesvesna.

Umetnost nije samo neka vrsta utehe u tužnim trenucima. Ona nije lepa i nežna majka, ne, nije to. Ako je prava majka, ona će me ošamariti jer sam se predao. Umetnost je surova majka. Ali majka mora biti i surova. Surova na poseban način. Da mi otkriva šta je realnost, a ne da mi priča bajke.

Slušajte umetnost, pitajte umetnost, i nećete nikada biti sami. Niko nas ne može naterati da verujemo. Ali možda je teže imati veru u Boga, jer neprestano moramo imati veru u nešto što nije vidljivo u realnosti, i čije skice nam nisu toliko razumljive. Ali sa Umetnošću je drugačije.

I možda je upravo umetnost ta koja nam može pomoći i u odnosu sa Bogom. Jer Umetnost govori o Apsolutu. Puna je odgovora, konkretnih odgovora, bezinteresnih. Tako mogu verovati nekome, nekome ko je uvek spreman da mi da, da mi kaže. U svakom trenutku ga mogu dozvati, posmatrati, slušati, pitati ga. Boga možda malo manje. On ponekad deluje jako zauzeto, ne odgovara mi direktno. Ali možda to čini kroz Umetnost. Jer je Umetnost uvek prisutna, u knjigama, slikama, muzici. I ako pitam, čak i o Bogu, Umetnost će mi odgovoriti. Uvek.

(Sa prezentacije tokom seminara “Putovanje duše i poezije” koji je grupa Aletheia održala u Santa Liberi, u Piemonteu, septembra 2012. godine)