Pazolini: očajnička vitalnost
U poslednje vreme smo želeli da produbimo Pazolinija kao čoveka, naravno ne oduzimajući mu njegova dela, već koncentrišući se više na osobenost ovog čoveka o kome se toliko diskutovalo, koga su toliko kritikovali ili obožavali i slavili.
I tako smo odlučili da se susretnemo sa Pazolinijem Geteovim očima. Kao u “Metamorfozama biljaka”. Pokušavajući, ne toliko da uočimo ono što je kod njega nepomično i nepromenljivo, već upravo da ispratimo proces metamorfoze koji se događao tokom njegovog teškog života, poput kupine u brdima, koja ima cvetove i trnje i rađa preslatke plodove, ali uvek sa “očajničkom vitalnošću”.
Da, njegova očajnička vitalnost. Ovaj čovek kao da je silom bio presađen u ovaj svet, stvoren drugačiji i kao posledica toga sa željom da ga se iz njega iščupa. I tako su njegovo ponašanje, njegovi odnosi, njegova ekspresivnost i njegova umetnost bili pokretani apsolutno vanrednom životnom i surovom snagom preživljavanja.
Dobro znamo kako se završio Pazolinijev život. Ali možda je to samo logičan ishod jednog puta koji bi, da je imao drugačiji epilog, bio protivrečan samom sebi. Društvo i realnost imaju potrebu za ljudima koji su van norme, ali u isto vreme moraju i da ih odbace. Posebno ako su “isuviše” van norme.
Stoga ne treba previše da nas šokira Pazolinijev kraj. Ako se vratimo na našu geteovsku analizu: biljke u jednom trenutku bivaju isečene zato što ometaju prolaz. Ali one su ipak postojale i služile su tome da daju život, i to kakav život, svetu.
Svetu, u kome je Pazolini, kao što smo rekli, bio “isuviše” van norme. Od tada je prošlo skoro 40 godina. I norma se menja. Danas, u određenim aspektima, jedna osoba kao Pazolini ne bi više izazivala toliko pažnje, a još manje skandala. Međutim, ne možemo se zaustaviti na tome da kažemo: ali danas se sve promenilo!!
Istina. Možda nema više vike na dijalektu u predgrađima, makar ne na našim dijalektima, možda se o seksu i o ljubavi priča i previše, ali, kao što je predviđao Pazolini, na konzumistički i površan način. Homoseksualnost je tema koja više nije udarna vest.
Ali možda je ono što danas nedostaje upravo ljubav, čista i potpuna ljubav prema životu. Ljubav koja je snaga, hrabrost, žrtva, rizik, želja za saznanjem, želja za iskustvom, želja za lepotom, želja za prošlošću. Jednom rečju, ono što život čini...životom.
I ovog puta možemo da ne kažemo da to treba učiniti u ime nečeg većeg od nas, u ime nekog ideala koji nas prevazilazi. Umetnost, Politika, Čovečanstvo. Reči bez smisla, ako nema duše u onome ko ih izgovara. Već to treba da uradimo zbog nas. Samo zbog nas. Kao Pazolini. Da bismo bili to što jesmo.
“Imaćemo tešku i bednu tišinu, bolni san, koji ne donosi blagost i mir, već nostalgiju i prekor, tugu onih koji su umrli bez života: ako ostane nešto čisto i uvek mlado, biće to tvoj krotki svet, tvoja vera, tvoj herojizam: u nežnosti duda i vinove loze ili zove, u svakom uzvišenom ili bednom znaku života, u svakom proleću, bićeš ti; na svakom mestu gde su se nekada smejali, i opet se smeju, grešni, oni živi, ti češ davati čistotu, jedini sud koji nam preostaje, strašan i blag: jer ne postoji očajanje u kome nema malo nade.”
(“Religija mog vremena” P. P. P)
Нема коментара:
Постави коментар