The Voice of Aletheia

Fare Anima (Praviti dušu)

Praviti Dušu. Sugestivna slika. Rođena iz psihoanalize, postala je vremenom koncept sa mnogo dubljim značenjem i sadržajem. 

Ali šta to zapravo znači? Kako je moguće povezati jednu aktivnu, konkretnu i dinamičku akciju kao što je pojam “praviti” koji možemo da čitamo i kao konstruisati, uvećavati... i “dušu”, jedan po definiciji nematerijalni i spiritualni koncept, koji ne možemo dostići svojim čulima?

Ali upravo njihovim spajanjem otkriva se jedna posebna i vanredna pretpostavka o životu i svetu. Još jedan primer važnosti reči, ako ih dobro koristimo, i njihove kreativne funkcije, kada, oslobođene logike racionalne misli, mogu da jure zelenim livadama mogućnosti, fantazije i imaginacije i da kreiraju nove svetove i nove vizije sveta.

“Praviti dušu” je zadatak, rad, jedini istinski moguć. Kreiranje duše je rad za čitav život, naporan rad. Tu nema odustajanja od rada, već naprotiv, ima posvećenosti radu, kreiranju koje je pre svega akcija uma: “podsticati um ka delanju na načine i unutar vremena svojstvenih umu”. Ovo kaže jedan savremeni pesnik. A to, na različite načine, potvrđuju i mnogi mislioci i pesnici tokom čitave istorije čovečanstva.

U čemu se može sastojati ta aktivnost koju možemo sprovesti u vezi sa tom “našom” Dušom, čije postojanje mnogi stavljaju u pitanje? 

Pokušajmo da pod “dušom” podrazumevamo (i na taj način ćemo se odvojiti od psihoanalitičke i religiozne misli) sve ono što nije vezano za moje “ja” kao ni za spoljnu realnost u njenoj kontingentnosti. A naravno ni za funkcionalni odnos koji može postojati između Ja i ove realnosti.

S jedne strane možemo se približiti konceptu “unutrašnjeg sveta”, čitavom onom skupu slika, težnji, vizija, znanja, misli i, što da ne, iskustava koji “otvaraju” ka “drugom” od “nas koji već jesmo”, koji proširuju, ali uz pomoć “drugačijeg materijala”, našu suštinu. 

S druge strane dušu možemo videti i kao deo one “Duše sveta” (“Anima mundi”) koja u sebi sadrži sve postojeće živote kao jednu celinu, celinu u čijem širenju smo pozvani da aktivno učestvujemo. 

U ovom smislu nam može pomoći slika univerzuma koji se neprestano širi. Univerzum ka tom širenju pokreće jedna praiskonska centrifugalna sila. Onog trenutka kada taj pokretač oslabi ili se istroši, prisustvovaćemo nepovratnoj imploziji i smanjivanju sve do tačke nepostojanja prostora sveta.

Nije li možda upravo to ono što se događa na paralelnom planu, unutrašnjem svetu? Zar ovaj unutrašnji pokretač ka širenju, ne postaje sve slabiji, bleđi, sporiji? Zar ovaj unutrašnji svet, ili duša sveta, ne atrofira sve više, ne pronalazeći dovoljno pokretačke snage, motivacije, snage za bezinteresni i apsolutni rast, pritisnut sve većim porivom ka ličnoj sigurnosti i zadovoljenju? 

I šta će biti sa nama i našim dušama, koje više ne hranimo sopstvenim unutrašnjim procesom i procesom celokupnog unutrašnjeg sveta?

Naša duša nije više na mestu onoga što upravlja našim životom. Našim životom dominira neka vrsta anarhije. Krećemo se kao bića “bačena u svet”, pokušavajući u svakom trenutku da reagujemo na najbolji način, u nekoj vrsti stalne improvizacije. Ali nedostaje neko vođstvo, neka velika sila, iskusna, harizmatična, koja će staviti u red naše različite težnje, impulse, intencije, emocije.
Kada smo bili mali imali smo “mamu”, makar kao apsolutni koncept, koja nas je uzimala nežno za ruku i vodila, pokazivala put i kojoj smo se potpuno prepuštali.
Ali danas, kada smo veliki, našu “mamu” moramo sami da stvorimo, stalnim, neprestanim radom koji podrazumeva kreativnost, širenje, bogaćenje u znanju i iskustvu. Ta “majka” , ta “velika majka” koja sakuplja i stalno neprestano, tokom čitavog života uvećava Znanje, Misao, Vizije, Umetničke reči i slike; materijal koji onda stalno elaborira da bi nam dala taj neophodni balans između osećanja, misli i postupaka. Eto, to je naša Duša.

Praviti dušu. Napraviti prostor. Kreirati prostor.

“Unutar nas”, smanjujući u našem umu i u našem srcu prostor za naše sopstveno ja i uvećavajući našu dušu. Kao da unosimo novo semenje i lukovice cveća u baštu koja je prenatrpana kamenjem i lažnom travom.
“Izvan nas”, kroz interakciju sa drugim da bi se kreirao prostor, da bismo zajedno stvarali Dušu, da bismo pružili otpor toj oseci koja se čini nezaustavljiva, i koju čine krhotine čovečanstva uplašenog i stoga agresivnog, koje pokušava, svim sredstvima, da odbrani sopstveno “ja”. Nesvesno, možda, da prazninom sopstvene duše i sopstvenih odnosa, doprinosi progresivnom smanjenju Svetske duše, ostavljajući magmu praznih postojanja, sve manje sposobnih da kreiraju slike, misli, vizije, novo znanje, da prelaze granice sebe samih šireći se u Svetu.

Ko nam može pomoći da stvaramo, širimo našu Dušu? Šta to možemo da unesemo u svoju unutrašnju baštu, što bi nam pomoglo da kreiramo nove klice misli, slika, ideja, vizija, osećanja, emocija?

Susret. Susret sa drugim Dušama. Velikim Dušama istorije čovečanstva. Dušama koje su doprinele razvoju znanja o dubini Bića koje je neophodni uslov da bi se kreiralo neophodno jedinstvo Osećanja, Misli i Postupaka. Do tačke u kojoj se osećamo kao jedna jedinstvena Duša, koja je svaki put malo veća.